Branič

НИЈЕ ЈАЧА ТАПИЈА у праву својине од извршне судске пресуде, која замењује тапију У бр.: 19 — 24 »Бранича« од 1900 год. г. Ђ. Карајовановић саопштио је један случај из полицијске праксе, на основу кога је извео овај важни закључак: »да је онај, који има таиију као доказ својине извесног неиокретног добра, јачи у ираву својине од сваког другога, који 6и ираво својине на истом имању доказивао ма. каквом другом исиравом, иа ма и извршном судском иресудом, у којој би стојало да дотичноме до убаштињења она иресуда — служи у место таиије. а Ако се с пажњом прочита овај иначе кратрш, али по садЈ^жини веома интересни чланак, како са занимљивости изнесеног правног случаја, тако и особног начина излагања и извођења закључака, онда је лако увидети оправданост »што се задржавам на овом чланку, који нам износи само један случај из иолицијске ираксе.« Изнесени случај сам ио себи врло је занимљив и карактеристичан. М. Илић прода своје непокретно добро В. Лукићу и од њега прими 500 дин. каиаре с тим: да пренос тапије изврши у року од 20 дана. Али у остављеном року Илић прода то исто добро за већу цену Н. Јовановићу и пренесе на њега тапију. О року Илић, природно, није могао испунити уговор према Лукићу и овај буде принуђен да поведе спор противу Илића за испуњење уговора. И суд пресуди: дајеИлић дужан да пренесе тапију на Лукића у означеном року у пресуди, у противном пресуда ће служити Лукићу у место тапије, на основу које би се убаштинио. На основу ове извршне судске иресуде У1укић је заузео имање и иочне њиме самостално расиолагати. И сад шта бива? Појављује се Јовановић као госиодар и држалац имања и тужи Лукића за самовлашће. Полицијска власт нађе да нема самовлашћа, али упути Лукића на парницу противу Јоваиовића за