Branič

стр . 532.

б р а н ii ч

број 5 и 6 .

Па се не задовољава тиме само, но ставши на погрешно гледиште, да је тапија једини пуноважан доказ о праву својине непокретности, дошао је до закључка; да је тапија јачи доказ о праву својине од сваког другог доказа, па чак и од извршне судске пресуде!?!... Покушаћу да докажем немогућност опстанка овог и оваког закључка. Али да видимо прво каква је правна снага, каква су правна дејства извршне судске пресуде коју Лукић има? Као што је познато, материјална правна снага пресуде односи се само на одлучена правна потраживања, а не и на одлуку суда о истинитости и неистинитости Факата, на којима су заснована дотична правна потраживања, нити се њоме, као и сваком одлуком ма које власти, за конкретни случај ствара неко оптпте правило као што г. Карајовановпћ мисли и изводи из одлуке полициске. У овом конкретном случају суд је при доношењу своје одлуке претпоставио да је спорно добро заиста својина туженог Илића, и да ту никакве мешавине нема Јовановић. Тако је морао претпоставити с тога, што нико није то оспорио, јер да је тужени показао правог сопственика не би се ни могло доћи до овакве пресуде. Суд је, дакле, на основу овакве претпоставке донео пресуду, која не може имати никаква правна дејства што се спорног добра тиче, да је производ погрешних претпоставака. Пресуда донесена у спору Лукића и Илића не може везати Јовановића, правог сопственика спорног добра, јер за време суђења о спорноме добру само је он био сопственик и држалац истог, па је према §§ 68 и 70 грађ. суд. пост. потребно било да се он позове на суђење, ако се хоће да одлука о спорном предмету- веже и држаоца —■ гез ш1ег аНов ЈгкПсаћа, аНеп пес посеге пес ргоЈезве ро^ез! Лукић је могао по пресуди стицајем околности да се убаштини и тапију добије, али од свега тога ипак не би могао имати никакве користи. Јер тиме што већ постоји право Јовановићево, искључује се могућност да независно од тога постане још неко друго право. Право дакле, које је Лукић пресудом задобио илузорне је нрироде јер је плод погрешних претпоставака и као такво губи сваку вредност чим га обасја зрак истине. Г. Каргтјовановић дао се завесги , па овакву једну пресуду компарира са тапијом односно јачине доказа о