Branič

стр. 598.

б р а ii и ч

број 7 и 8.

вати по § 33 и 394 грађ. зак. — према чему спорни уговор као од трећих лица у овом погледу не може бити важећ ни по другој тачци § 13 ни по § 29 грађ. зак., јер као што смо више пута до сада рекли, (у правним средствима), то је чисто право оца у овом нашем случају (иначе родитеља у опште). 2, у томе, што му је и закони (нужни) део овим уговором окрњен, на што се нарочито ударало у свим правним средствима, који се део састоји у иоловини имања, јер је он једини наследник свога оца (Радисава), а међу тим по овој одлуци он добија од своје очевине мање од */ 4 , рачунајући ту и смешано имање туженог Радојка, јер се ово дели на четири части, те тако сснажењем овога уговора, он је лишен и закоког дела, а зна се да га тога није могао ни отац лишити ни тестаментом по | 409 ни уговором иоклона. по додатку §-а 565 од 5 маја 1864 год. ни бр&чним уговором по § 788 грађ. зак., сем случаја изложених у § 480 истог зак. — Па кад га отац тога дела није могао лишити, онда га нису могла лишити ни трећа лица никаквим уговором, па макар тај уговор имао потврђења и печата свију власти, које постоје у нашој Краљевини. Збиља, зар се може толико незнати, да има уговора који крај свег свога потврђења не вреде; на пример: кад неко уговори, да не издржава своју децу уговор о наслеђу од трећих лица не вреди, јер је он закључен о туђем имању на штету законитог (интестатског) наслеђа § 29, и на штету законитог дела наследника, који као што рекосмо по § 479 565 и 788 мора, остати неповређен, те је питање: зар је све то могло бити непознато судијама, кад су неповредност тога дела установили још римљани пре 18 векова, што се може читати у свакој институцији, што је и њима у школи права предавано. Не, све је то њима било познато, а покрај тога ми смо им све то у нашим правним средствима излежили. Али, као штО се види, они се нису хтели на то обазрети намерно или нехатно, што несме остати некажњиво. Као што смо већ рекли (у почетку тужбе) у закону има решених питања, као што је и ово наше, и кад тако једно питање дође пред суд, он га мора решити ио закону, а ако га реши мимо закон, он не може казати то је моје мнење. Зар би поменуте суднје могле истицати као своје мнење у случајима: кад би оснажили