Branič

БРОЈ 7 II 8. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА ЈЕДНОГ МЕОТА У ПАНДЕКТИМА СТР. 611.

љишта. Као што видимо у овом специјалном случају (овакве ге оопшпсИо) има иечега необичног, несагласног са приндииима права — 1из ассгеесепсИ, јер шз ассгезсепсИ не бива дељено у овом случају рег сарИа већ рго раг1;е 1е§а1;1. Пз свега овога излази, да и ако узмемо да постоји ге сопЈипсМо између Мевија и Сеја, да се ипак морамо обазрети на вољу завештаоца, ако хоћемо овај случај добро и јасно да објаснимо. Воља је умрлога, да буду само Мевије и Сеј ге сошипсИ, и с тога се и мора онда узети као тачна претпоставка, да у случају ако отпадне Тиције и Сеј гезр. Мевије, Мевије гезр. Сеј нема никаква права, да му акресцира део Тицијев. Има неких романиста, који не полазе с гледишта, да су Мевије и Тиције ге сопшпсМ, већ само логичким путем изводе, да је завешталац хтео да постоји шз ассгезсепсН између Мевија и Сеја, мотивишући своје мишљење тиме, да много пута може завешталац да створи и тамо ш8 ассгебсепсИ, где га ми не би могли нити смели замислити. Међу оваквим мишљењима истиче се као по најбоље и најјасније мишљење Виагепив-а у његовом делу: с!е шге ассгевсепсћ, 1Ш. II. сар. 13: »Сиш 1дИ;иг ех Јас1о сопзи1еге1иг, е!; аштас1уег1;еге1;, ш вресЈе ргоро811а бићоћзсигаш е88е 1еб1;а1;ог18 УоЈипШеш, 1п с1иМо ша1иИ; 1п раг!еш ћишашогеш, 1псНпаге, е! ех аедиаге 1е§а1ог 1 о8, диаш аНоз аШз ап!еропеге в . Слично овоме изражава се у својим пандектима Пухта. СајФерт (8еи1:ег1;), Дернбург, Чиларж (СгћуМагг) у својим предавањима Уог1езип§еп ићег Рапс1ес1епгесиб). Ово коментарисање Виагепи8-а је веома просто и потпуно јасно, тар:о да се њиме избегавају све двосмислености. Ако после свега досадањег разлагања, разгледамо мало боље у решење Јаволеново, то ћемо видети да се оно готово потпуно слаже са излагањем Ре1ги8-а а ВеИарегИса, и да је Јаволеново мишљење потпуно правилно. Завешталац није довео Мевија и Сеја у непосредну везу, већ је везао Мевија и Тиција на једној страни, а Сеја и Тиција на другој. Мевије и Тиције су ге сопшпсМ, али ипак ова ге сопшпсНо има ту особину, да, и ако у овом случају раНез 8о1о сопсигз! Кип1, однос делова, који су им као легати остављени, увек мора остати сталан. Тиције мора од целе ствари, која му је као легат завештана, толико уступити Мевију, како би њему два пута толико остало, колико је уступио Мевију. Али пошто Тиције стоји у истом БРАНИЧ 40