Branič

53

роде са боловањем од 25 до 28 дана; али како одмах у почетку није правилно лечена, то је она посшала шешке природе са боловањем од 35 дана." „У оцени кривичне одговорности, важи као решива околност питање о каквоћи повреде по својству ране у времену дела. То је овде песумњиво доказано у корист оптуженика, лекарским мњењем које има карактер непоречног правног доказа (други став § 222. крив. суд. поступка). Лекар убедљиво тврди, да су остале извршене повреде по себи лаке природе, а једна од њих да је по времену оздрављења постала тешка, само са запуштености и неправилног лечења тужиочева. Значи, да дуже боловање није дело оптуженаково." „Примену закона на делу онакво какво је, не искључује ни одредба § 177. каз. закопика, на коју се Касациони Суд позива погрешно, изводећи из његове опште или начелне садржине, ограничење које се не може дозволити, јер би било у противности са принципом казнене одговорности по заслузи." „Да је законодавац имао намере, да у повредама тела усвоји начело одгорности по кра/њим иоследицама биле оне ма чије дело, он би у томе био изречан, бар у оноликој мери, колико је то учињено одредбом § 154. а. каз. законика код случајева убиства." „Гледиште Апелационог Суда у овој ствари, има дакле извора у законској праведности коју налаже одре^ба § 2. каз. законика и § 5. кр. с. поступка, и која се потпуно подешава и са схзатањем данашње криминалне науке. За уверење ваља прочигати на пр. коментар г. Ђ. Ценића (стр. 569.), чије иззођење потпуно поклапа овај случај, као истоветан." Одлуком Оаште Седнице Касационог Суда од 10. марша 1900. № 2158. одржале су у снази примедбе одељења, са следећом донуном разлога. „Погрешно Апелациони Суд у својим противразлозима узима, да кривична одговорност оптуженога зависи од каквоће и својства ране у времену извршења дела, јер ова одговорност напротив зависи од времена боловања повређенога до потпуног оздрављења, а никако од момента извршењз дела."