Branič

60

Наведепи разлози, дају следећи изводни закључак: 1. „код нехатних убистава искључена је свака реч о предвиђеној или непредвиђеној намери, јер се ту одговара само за несмотреност у раду." 2. „код свршених убистава и код смртне злосшаве кад се губитак живота могао да предвиди, докази о хотичности дела, искључују сами собом свако питање о предвиђеној или непредвиђеној намери." 3. „код аокушанихубистава, може доћи у оцену ово питање о неодређеној намери, као контроверза између судова, само онда, кад се по начину извршења по употребљеном средству, по месту повреде, не да извести са сигурношћу намера за убиство, него остане квалификација дела по последицама." 4. „код смртне злоставе, где се губитак живота није могао да предвиди, као што је овај случај, покренуто питање о одређеној или неодређеној намери, губи се у самој квалификацији дела, и зато је само по себи беспредметно." „По излож:ним основима у пресудама, судови су иашли да у овом случају постоји свршено дело губитка живота злоставом са неиредвиђеном смртном последицом, и осудили оптуженога на одговарајућу казну. Са овог разлога по мњењу Апелационог Суда неумесно је свако питање о одређеној или неодређеној намери." Одлуком Опшше Седнице Касационог Суда од 18. маргаа 1900. Бр. 2605. одржане су у снази иримедбе одељења, са следећом доиуном разлога: „Прво одељење Апелационог Суда, набрајајући у својим противр.злозима разне врсте убистава, увршћујући при том између осталих и злоставу из § 160. тач. 1. крив. зак., долази до једног закључка, који се не само по усвојеним принципима од стране нашег законодавства, већ ни једним мишљењем у правној литератури не даје бранити, (остављајући за сада на страну друге нетачности у противразлозима?). Тај је закључак I одељења Апелационог Суда овај: убиство са неодређеном намером, по одредбама нашег крив. законика, не посшоји. Но ипак 1 одељење Апелационог Суда, без обзира на тај свој закључак, налази: