Branič

98

Б Р А Н И Ч

у рђавом правцу, исто тако, као што су радње осталих чланова детерминисане у добром правцу, јер су или наследили боље антрополошке особине, или живе у бољим социјалним прилнкама. Према томе, она мањина друштвених чланова сматра се као абнормна и антисоцијална појава. Од њих се друштво мора заштићавати и бранити. Међутим њих не требамешати са душевно болеснима, којитакође могу бити опасни подруштвени ред. У осталомми смо, на сзоме месту, поменули и туразлику. Према овоме, поактична страна питања у овоме је. Када се већ пе може узети, да је злочин последица слободне воље, већ да је он резултат детерминисане радње, на што онда правити разлику између злочинца урачуњивог и неурачуњивог ? — Ево зашто. Када се код урачуњивог лица зна, да је оно потпуно свесно, да је његова радња законом забрањена и да су њене последице зле, онда је претпоставка, да ће се такзо лице, ако се на њ примене срества према теорији о индивидуалисању казне, моћи временом дотерати да се прилагоди правилима друштва. Претпоставка је, да ће се индивидуалним утицањем моћи његове будуће радње детерминисати у добром правцу. Код оних, код којих ово утицпње остане без успеха, мораће се прибећи вечитом заточењу у казненом заводу. А пошто је код душевно болесних узрок злочину друге природе, то се и они морају подврћи нарочитој процедури у болницама за њих одређеним. Држимо, да је резиме нашег излагања јасан. 1) Казна мора престати да бубе шаблонска, Она се мора шдивидуалисати. 2) Казнени заводи морају се ирегаворшии у васпитне заводе, у којима ће се осуђени привикавати на строги и озбиљни рад. Без тога нема прилагођавања друштву. Ето, у којој смо цељи написали ову расправу. Када држава изврши реформу у горњем смислу, онда ће отпасти многе заблуде из кривичног права, па и заблуда о слободној вољи. Кривично право ће престати бити скуп апстрактних догама и постаће саставни део социологије, што опо и треба и мора да буде.