Branič

О УРАЧУЊИВОСТИ

97

је велика зла друштву. Сматрајући злочин као израз слободне воље злочинчеве, друштво не само што није ништа предузимало, да се узроци злочина отклањају и смањују, већ је завело тако свирепе казне за сузбијање злочина, да је тиме, с једне стране, вршило велику неправду и свирепост, а с друге стране, пропустило учинити оно, што је могло, да се број злочина бар смањи. Али није слободна воља у вези само са питањем о казни. Казни мора претходити кривично дело, које се извесноме лицу у кривицу приписује. Отуда је постављено и на ;, ело у кривичноме праву, да кривично одговоран може бити само онај, који је у времену вршења кривичнога дела био урачуњив, т. ј. коме се кривично дело може у кривицу урачунати. И сада је настало питање: када ће се извесном лицу неко кривично дело у кривицу урачунати? Постављено је као начело: да се за појам кривичнога дела тражи, да је оно учињено из зле намере. Тражи се, дакле, да неко зна, да је извесно дело кажњиво, законом забрањено, па да га он при свем том учини. И овоме се начелу не би имало шта замерити. Али, сада су криминалисте од једном дошле на сасвим погрешну мисао, да урачуњивост дов^ду у везу са слободном вољом. Они су вољно или хотимично вршење кривичнога дела индентификовани са слободном вољом и тиме изазвали велику забуну у науци и законодавству. Ми смо на своме месту износили доказе противу постојања слободне воље код човека, а уједно смо изнели и принцип, да кривична одговорност злочинца треба да се оснива на његовој антисоцијалној радњи и праву самоодбране од стране друштва. Друштво ради свога опстанка и културног развића мора живети по извесним законима, и огромна већина се потпуно и лако прилагођава тим друштвеним законима. Један мањи део друштвених чланова, нешто услед индивидуалних особина, а гешто услед социјалних прилика, под којим се развија и живи, не може да се прилагоди захтевима друштва. Њихове су радње детерминисане разним факторима (антрополошким и социјалним) и то

Бранич