Branič

65

С тога по овом узроку и нема места промени 425. грађ. зак., ни §. 783 истог зак., јер се први пропис односи на друга лиц а други на изјаву воље и правну способност супруга, као уговарача, а не и га предмет уговора. Овде је пак сагллсије воље уговорача несумњиво, а тиме је баш испуњен и пропис § 531. грађ. зак., те према наведеном, јасно је, да овде не решава, према § 537. грађ. зак., та околност, што је пок. М. приликом уговарања имала преко 20000 дин., а тужени њен муж В. пије имао непокретно имање, које њој обећава, јер је он обећао како садање имање — дакле, о о што је у времену уговора имао, — тако и будуће, које буде имао учасу смрти! Садање имање јесте битни услов за уговор о поклону за живота, а за предмет уговора на случај смрти служи будуће имање. Осим тога, примени § 537. грађ. зак. и осталих горе наведених могло би бити места само код терет ■ них, а не и код доброчи. т ;их уговора,-као што је по битности својој и уговор на случај смрти или уговор о наследству између мужа и жене. У осталом, прописом § 783 грађ. зак., како се из самог текста његовог види, може се послужити само један од уговорача (муж или жена) а никако наследник раније умрлог супруга, јер је право за нападање тог уговора, односно на опозивање поклона учињеног тим уговором, који се како § 781. грађ. зак. каже „сматра као и тестаменат", искључиво везано за лилност дотичног супруга, те се оно у име тог супруга — дародавца, — не може од стране другог лица ни вршити. Општа седница Касационог Суда одлуком својом од 26. марта 1898 год. 2668. нашла је да је пресуда Апелационог Суда саобразна закону. 35 ЈШзна&е учцљено пред еудијом о пречем псаву напдате не вреди кад се порече, а ни|е учињено у па> ннди пред пденарним еудом. (Одлука опште седнице Касационог Суда од 24. 1. 1898. Бр. 59-). Првостепени суд неготински пресудом својом од 29. априла 1897. Бр. 5700. пресудио је: да се тужиОдлука Касационог Суда (Грађанско правосуђе) 5