Branič

188

Б Р А Н II Ч

сведока у науци нарочито помиње, што и сам писац признаје. Према томе, општа законска одредба о сведоку треба да је довољна, да га разликује од вештака. Шулце, међутим, захтева ближе опредељење сведока стручњака. По његовом мишљењу, дужност је сведока да судији све оно изложи, што је у стању да му догађај расветли. Често пута сведок стручњак не може друкчије изложити своја стручна посматрања, ако уједно не саопшти о томе и свој суд. Ако би се сада, као што Шулце предлаже, сведок стручњак од једном претворио у вештака, тада би се изгубила сведоџба, која може бити од неоцењене вредности. Вештак се, свакако, увек може заменути и другим каквим вештаком, док тај случај није са сведоком. Према овоме изилази овај закључак: да код сведока који је уједно и стручњак, може се допустити и давање стручног мишљења једино тада, када је то давање мишљења у нераздвојној вези са посматрањем тога сведока. Чим те везе између посматрања догађаја и мишљења о томе нема, долази мишљење у ред вештачког мнења.. Исто тако, примећује писац, догађа се, да лекар, као вештак, износи и своја ранија посматрања дотичнога лица, за време ранијег лечења. У оваквом случају потребно би било, да се лекар сматра као сведок и да се као сведок на свој исказ и закуне. И из овог кратког излагања садржине ове књиге може се увидети, да писцу не оскудева и правничко разумевање ствари, те се с тога може расправа и правницима топло препоручити. Д-р М. М.