Branič

428 б р а н и ч

жити да она ту вредност у своје време, у време прављења, добије, а не доцније. Само тако начињена исправа даће прави доказ о томе какве су намере страна биле, п неће бити израз тога у приликама кад доцније интереси тих уговорача могу ако до њих стоји, то стање како хоће да промене или протумаче. Кад је исправа у своје време постала, њена вредност лежи у самој њој, јер је зато и створена да сама собом баци онолико доказа колико треба. По §. 188. гр. пост. јавна исправа иопгдн је доказ. Приватна иснрава, по §. 189., потпун је доказ кад одговори условима из §§. 191. (т. 1., 2. и 3) и 192. Са таквим, дакле, условима и приватна исправа потпун је доказ. Закон се даклејасно изразио. Код сведока није. И ако и од њих тражи извесна својства, поставља извесне услове за њихову способност и у §. 218. за јгсне, опредељене исказе вели да се могу узети за доказ, није прописао какви треба да су искази и шта се тражи па да буду потпун доказ, као што је код исправа рекао. То као што је раније наведено, због личних особина, непоузданости и. т. д. није могао. За то је у §. 213. оставио судији потпуну слободу у оцењивању њихове доказне снаге, п у случају да су ти искази вероватни, али својим тврђењем нису могли створити извесност, дозволио је да се могу допунити и заклетвом једне од парничннх страна (§. 291.). Случај из §. 245. грађ. пост., кад сведоци имају да допуне исправу која се сматра као почетак писменог доказа, не може се идентификовати са случајем кад се уз какву непотпуну исправу као њена допуна има да узме последња реч од једне парничне стране. Не може се код сведока и парничних страна заборавити разлика која између њих постоји, те онда изЈаве парничара и сведока стављати на једну Еисину. Случај кад сведоци допуњавају исправу сасвим је друкчији. Ту се тражи сведоџба и више сведока и мање интересованих лица. А на сваки начин, није свеједно ако се уз какву исправу закуне какво неинтересовано лице или која од парничних страна. То је изузетак од правила по коме се у споровима веће вредности сведоџбе сведока, због њихове моралне непоузданости не примају као самостално доказно средство. Изузетак је, дакле, кад њихова сведоџба има да допуни какву исправу са својствима из §. 245. гр. пост. Та сумња у искреност сведочења губи се, у овоме случају, сличношћу онога што оба та доказна средства, свако за се, у неколико утврђују и на тај