Branič

850

Б Р А Н II Ч

да и не постоји, ипак с!е јпге задржава своју силу и увек може бити примењен од стране суда. 6. Важност казненог законика по времену. Опште иравило о томе, да сваки казнени законик важи, т. ј. да се примењује као норма позитивног права, за време, његова постојања — од дана његова ступања у силу до момента његова укидања, с практичке тачке гледишта може бити изражено у следећој Формули: свака се радња ква .диФикује и свака се радња дрнсавне власти регулише оним законима, који постоје за време њихова извршсња. Ово опште правило не допушта, с једне стране, примену аеВ укинутих закона , а с друге — отклања, тако звану, по■вратну силу закона, т. ј. могућност да се лише еиле, на основу ново издатих закона, решења која су донесена тачно на основу старих закона, или у опште да нема при тим истим погодбама правну квалификацију радња из прошлости. Ово начело не трпи никаквих изузетака; али, ипак, поетупна примена његова на нрактици понекад отежава посао и изазива извесне сумње. То произлази, у главном, поводом те околности, гато између извршења крив. дела и изрицања казне над кривцем често пута прође довољно знатан размак времена. ,У том међуврвмену могу да произађу измене у законодавству а нарочито: може се лако десити да кривично дело, које је извршено за време важности једног закона, разматра суд за време важности другог -закона, илн чак трећег, или четвртог, који су поступно замењивали један другог; при таком стању етвари неизбеашо пониче питање о томе, којим се од ових закона мора да руководи судија при разматрању дела и при изрицању казне. Вамислимо, например, да с& извесно кривично дело, у времену његова извршена, по закону казни робијом до пет година; али у времену његове судске расправе важи већ закон, који предвиђа за то кривично дело робију до десет година, или, обратно, који замењуЈе робију затвором — пита се, какву баш казну мора суд да изрекне у таком случају? За правилно решење свих таквих питања, нама је, с једне стране, потпуно довољно оиште правило о томе, да се свака радња регулише оним законом, за време чије је важности она извршена, и да никакав закон нема повратне силе; с друге пак стране, ми не емемо губити из вида, да су кривично дело и казна два засебна момента, два потпуно самоетална Факта. Према томе ми морамо признати као опште правило, да питање о