Branič

852

Б Р А Н И Ч

та радња, која се вргаи за време важности новог закона, наравно, њиме се она и регулише. 5 Г оним сиучајевима, кад брзи прелаз од старог поретка новом може да изазове практичке тешкоће, издају се обично привремена, пролазна правила; ова правила, очевидно, образују собом такођер нов, тако звани провизорни закон, који се јављаједино важећим унапред, до истека свог рокаУ литератури, ипак, до иоследњег доба развија се друкчија поставка и друкчија конструкција учења, а то је: у науци ни налазимо, тако звану теорију поврашне силе вакона ублажавних и ироцесуалних, створену на тој претпоставци, што, као да се, по општем правилу, свако дело мора не само квадиковати, но да се суди и казни по закокима времена његова извршења, и што на тај начин, свака примена нових закона односно суђења и кажњавања раније извршених дела биће већ случај повратне силе аакона. Писци овог правца говоре, да при сукобу два казнена закона преимућство се увек даје старом, који је важио у времену, кад се извршило кривично дело;. овим ее законом одређује и кривичност и кажњивост дела. Али од овог општег правила допуштају се изузеци: нови процесуални закон увек се иримењује према свим делима, која нису добила још судско решсње, а материјални — у том случају, ако је он блажи од старог. Неоснованост ове конструкције изаввала је другу противну теорију, која полази од те претпоставке, да по општем правилу, и у сваком случају, важи нов вакон; по изузетку, допушта се примена старог, ако је он блажи. На тај начин, практички говорећи, обе се теорије своде на примену увек блажих закона; различитим се представљају само мишљења о томе, имају ли нови закони преимућство ш> праву или по милости. Многе су се несугласице јавиле такођер при одређивању тога, који се од два закона сматра као блажи, а који као строжи; питање се у многоме комплоковало јога у том случају, кад се дело тицало не два, већ већег броја закона, т. ј. кад су, сем закона за време извршења и закона иа време еуђења и кажњавања, посгојали још, тако рећи, међувремени закони о том истом предмету. Теорија примене закона односно суђења и кажњавања за време извршења дела основана је у главном на Фа1ербаховој теорији психолошке принуде, по којој се као циљ казне сматрало, као што знамо, застрашавање иретњом казне; отуда се логично изводила нретпоставка, да кривац зна, каква га баш