Branič

854

Б Р А Н И Ч

и ма према коме она била извршеиа, већ само према изве сним кривичним делима или у одређеном обиму. Такво пространство важности казненог законика одређује се с једне стране, местом извршења кривичног дела, а с друге — местом суђења и кажњавања. Овај иоследњи знак добија своју садржину према оном обиму власги, који припада судовима дотичне државе за суђењс и кажњавање кривичних дела. а) Важност казненог законика по месгу. Сваки закон, па наравно и казнени, има обавезну силу у оним границама, у којима се признаје ауторитет државне власти, т. ј. у границама територије, сваке државе које се установ.љавају међународним правом. Према горе споменутом, таква важност закона изражава се у томе, што се свако дело квалиФикује и свака се радња органа власти регулише по законима оне државе, чијој територи1"и припада место извршења кривичног дела и место изпршења ових радња. Казпени законик садржи у себи: прво, правила, која одређују кривичност дела; друго, џравила о поступку судском над њима; треће, правила о њиховој кажњивости и о врсти и величини казне. Правила нрве категорије јесу норме које одређују квалиФикацију дела; премд томе, овај део казненог законика мора се применити на сва дела, која су извршена искл>учиво на територији државе; другим речима, кривичност дела одређује се искључиво по закону места његова извршења, у том емислу, што се дело може при знати кривичним само тада, кад се оно јавља као такво по законима места извршења, ма где се вршило суђење над н.има. Такво начело непосредно потиче из тог несумњивог правила, што се свака радња човекова мора потчинити законима оне државе, где она прсизлази, и нсма никаквих основа (бар ио општем иравилу), да се једна држава меша у ред, поредак и живот људи у границама друге државе, подврг авајући кривичним казнама човека за извршење оног, што је месним законима допуштено. Ми ћемо рећи још више: у наше добо такво мешање чак је немогуће, пошто, стварајући једновремено погчињавање једног и истог лица, често пута супротним законима, држава би отклонила могућност међународне ваједнице. ТГи једна држава не може доносити ааконе за туђу територију. Друго питање — по каквом ћемо закону одређивати ме«то извршења дела: да ли по месту физичког налажења субјекта, да ли по месту налажења пострадалог, да ли по месту наступања оних појава у спољашњем свету, у којима се огледа