Branič

882

Б Р А Н И Ч

природе, и то у погледу на послужиоца, а не у погледу на послуженога; први чини трајну услугу, на коју се обвезао. С економског гледишта и услуга зајмодавчева је слична услузи послужиочевој, и састоји се у томе, што се за неко време уступа уживаље ствари. Овакако, код зајма се истиче особито та околност, што се уживањз не може ни замислити без употребе, односно без уступања својине над потрошним стварима. Па ипак у економском погледу важи мисао, да је новац, који уђе у примаочеву имовину туђ новац; каже се: он ради туђим новцем, туђим капиталом; или мој је новац ту и ту, мој је капитал тамо уложен. Новчана услуга зајмодавчева сматра се као нешто апстрактно: и одиста на туђ новац, туђ капитал не може се стварно указати код примаоца; позајмљени капитал остаје идеални део зајмодавчеве имовине. Економско гледиште је меродавно за приватно право. Римско право није ствар другаче ни схватало. Тужба зајмодавчева назива се тужбом за накнаду — сопсИсИо. Претресање питања, да ли дужник јемчи у случају' да му примљени новац пропадне (Е. 1 § 4 Б. 44, 7) не би имало никаквог смисла, кад не би важила представа о трајној услузи, коју зајмодавац чини дужнику. Као послужени, тако и дужник мора да враћа кад се сврши трајна услуга. Та дужност враћања је секундарна а не главна обавеза. Обавеза враћања садржи у себи дужност, да се и с аруге стране судвлује и помогне да би се трајна услуга могла свршити. Онај који чини услугу није увек у могућности, да ту своју услугу сам и заврши. Не узимајући у вид уговор о најму, у којему најмљени може да заврши СВ0 ЈУ услугу простим отказом службе, за све друге трајне услуге потребно је и садејство њихова примаоца, да би се оне могле свршити. Та дужност са-