Branič

936

Б Р А Н И Ч

21. априла 1879., у којој се налази овакво једно место: „Владе аустро-угарска и турска, задржавши право да се споразуму о детаљима окупације о којој говорн чл. 25 Берлинског Уговора и погито се окупацијом не наноси никаква повреда сувереним правила Њ. В. Султана над овим провинцијама наименовале су за пуномоћника, итд...,." Дзкле, ограничавајући своје претенсије односно Босне и Херцеговине на право да их окупира и администрира, Аустро-Угарска је показала да не присваја право вршења спољашњег суверенитета, пошто оно претпоставља само право суверенитета. Кад се, према томе, имају на уму све ове напомене, јасно је да Аустро-Угарска влада није могла, у закључнвању трговинског уговора од 1881, учествовати са претенсијом, још мање са конвикцијом, да су Босна и Херцеговина провинције Аустро-Угарске Царевине, исто онако као и остале царевннске покрзјине и да Босанце и Херцеговце треба сматрати као ауотро-угарске поданике. Консеквентно аустро-угарски пуномоћници, овлашћени да закључе са Србијом трговински уговор, морали су знати, да вршење спољашњег суверенитета над Босном п Херцеговином не припада држави чији су они представници, па да према томе они немају права регулисати, у уговору који закључују, правни положај Босанаца и Херцеговаца у Србији, пошто то право припада искључиво Отоманској Порти. Крајња консеквенца до које се долази, јесте, дакле, ова: аустро-угарски пуномоћници, уносећп у чл. 16. трговинског уговора одредбу по којој се важност овога уговора простире на све земље које припадају сада или ће у будућности припадати аустро-угарском царинском савезу, могли су без сумње мислити, у колико се то тиче Босне и Херцеговине, само на одредбе из уговора, које се