Branič

О ПРЛВНОМ ПОЛОЖАЈУ БОСАНАЦА И ХЕРЦЕГОВАЦА

937

тачу трговинских односа али не и на онај део члана 2. којп регулише положај аустро-угарских поданика у Србији и српских у Аустро-Угарској односно уживања грађанских права. Ово наређење није се могло распрострети и на Босанце и Херцеговце из простог разлога, што они нису аустро-угарски поданици. У осталом, у члану 2. се каже да његове одредбе вреде за поданике уговорних страна, што очевидно искључује Босанце и Херцеговце. Овакво је морало и трсбало да буде мншљење аустро-угарских пуномоћника о правима, која има Аустро-Угарска над Босном и Херцеговином, мишљење, које су без сумње делили и српскн пуномоћници. А нарочито кад се има на уму држање које је Србија заузела у овом питању о правном положају окупираних земаља, никако се не може претпоставити код српскпх пуномоћника уверење да је Аустро-Угарска овлашћена, да представља ове земље у међународним односима, пошто се њено овлашћење простире само на окупирање и администрирање. 1 ) Једино су могли пристати, а да не напусти своје гледпште о међународном положају Босне и Херцеговине, на то да сенаокупиране земље распростре важност чнсто трговинских одредаба из уговора, пошто се још може допустити да у право администрирања Босном и Херцеговином улази и право регулисавања трговинских односа тих земаља са другим државама. Једино се на основу ове последње консидерације х ) Државници који су у то доба били на власте у Србији, морали су без сумње знати одредбе Берлинског Уговора које се односе на Босну и Херцеговину. Они су неоспорно знали и за дискусију, која се отворила одмах после Берлинвког Конгреса између публициста о правном положају Босанаца и Херцеговаца, као и о правима Аустро-Угарске Империје према овим провинцијама, за дискусију у којој су узели активног учешћа и српски писци, бранеђи мишљење, које је преовлаВивало, да Аустро-Угарска нема над овим провинцијама право суверености.