Branič

942

Б Р А Н И Ч

бија признала Босанцима и Херциговцима својство аустро-угарских поданика, другим речима да је Босну и Херциговину сматрала као аустро-угарске провинције. Ну ма да је наше најдубље уверење, да тргоговински уговор, протумачен ђопа Ме, нема у овом питању онај смисао, који хоће да му да Аустро-Угарска, ипак морамо признати, да су и њене притенсије основане на једном не без вредности разлогу, а тај је: уношење у уговор члана 16-ог и факат, да је српска влада учинила погрешку, те није пстакла своје примедбе против гвегове сувише генералне садржине. Ми смо хтели да покажемо, овим примером, са колико лојалности одржава аустро-угарска дипломатија међународне одношаје са страним државама, нарочито са балканским државицама, чије владе, услед -свога неискуства и претераног поверења, дају њој могућности, да осигура себи користи, које не би нипошто добила, кад би их отворено затражила. Овај пример треба у исто време да послужи као поука овим младим државама и да их упути, да буду увек на опрези, кад преговарају са овом државом, чија се целокупна дипломатска вештина састојала у томе, да намести земке противнику и да злоупотреби његову ћопа Мез. На питање каквог је интереса имала Аустро-Угарска у томе, да искомбинира ову интригу против Србије и да покуша да добије од њене стране прећутно признање, како Босна и Херциговина нису више турске већ аустро-угарске провинције, одговор је у томе, да је аустро-угарска овде тако радила, имајући на уму извесне политнчке циљеве, о којима ћемо рећи неколико речи. Познато је — а и ми смо о томе у почетку ове расправе говорили, — да су Босна и Херцеговина по преимућству српске земље и са гледишта етнографског и са гледишта историеког. Да су Берлннски Кон-