Branič

О ПРЛВНОМ ПОЛОЖАЈУ БОСЛНАЦА И ХЕРЦЕГОВАЦА 943

грес руководилн племенитији мотиви а не тежња да се задовољи апетит извесних великих спла, он не би могао, вређајући принцип нацпоналитета, на који су се раније биле тако категоричкп позвале Немачка и Италија, дати Босну и Херцеговину држави, која на њпх није имала никакво право нн етнографско нп исторнско. Он би од њих начинио једну аутономну државу или би их још, боље, присајединио слободнпм српским државама, Србији и Црној-Гори. Кад се у Србијп, по закључењу Берлинског Уговора, сазнало какву је судбину Европа доделила Босни и Херцеговини, дуго није поклањана вера овој новости, толико је изгледала невероватна. Јер и ако Берлински Конгрес није анектирао ове земље Аустро-Угарској, већ овој само дао мандат да их окупира и адмпнистрира, ипак су Срби у томе с разлогом гледали први корак ка анексијп која је вазда била и остаће политички циљ ове државе. Срби су одмах увидели да ће Аустро-Угарска напустити ове земље само силом, ма какав положај на основу Берлинског Уговора заузпмала према њима. Ипак је Србима остала једна последња нада, нада у накнадну интервенцију Европе при дефинитивном решавању о судбини ових земаља. Јер је ова у стварп -оставила отворено босанско-херцеговачко питање. Чланом 25. Берлинског Уговора само је одложено његово решење. Дајући Аустро-Угарског само мандат, да управља Босном и Херцеговином, она је тиме Дала на знање, да задржава право, да одузме овој мандат кад нађе за сходно,и да таца дефпнитивно решиовопитање. Стога Срби гаје и гајиће увек чврсту паду, да ће Европа приликом тога решавања — а оно ће морати доћи — дати Босну и Херцеговину оним државама, које имају највеће право на њих, то је слободним државама Србији Црној Гори.