Branič

108

В Р А н и ч

још и дужност да гарантује за каквоћу ствари. Основ те његове обавезе лако је схватити. Он се налази у намери страпака. За куица није индиферентна ствар, да ли ће купљени предмет иматп уговорене особине или не, и да ли се неће пакнадно показати, да ствар има каквих озбиљних недостатака. Ван сумње је, да је он и купио ствар зато, да би од ње имао уобичајене користи, према чијо.ј величини је и одмеравао цену — а те користи или у опште неће имати, илп ће их имати у мањој мери, на случај да ствар буде имала каквих мана или недостатака. II наш законодавац је у начелу утврдио одговорност траденсову за све појављене недостатке или мане ствари, коју уступа. По § 554 та одговорност постоји код свих течају евикције нарочити систем, различан од аустриског и француског система. По том систему траденс би одговарао само у случају кад би био позван у заштиту, иначе не. Не би се дакле правила разлика, да ли је он могао, и да се умешао у спор, успети да отклони евикцију, или не. Г. Ж. Перић у својој студији „Два чланка'из грађ. суд. поступка" (страна 18 примедба 5) вели за ово правило из § 339 да је правично, и ако и сам увиђа тешкоћу у случају кад би се утврдило, да заштитник, п да је интервенисао, не би добио парницу. Међутим та тешкоћа нас баш и одлучује, да §-у 339 грађ. суд. поступка не дамо онај значај, који он, судећи бар по редакцији, изгледа да има. Систем заснован безусловпо на том параграфу био би одвећ неправичан. Ми можемо да разумемо француски и аустриски систем, по коме траденс, у случају да није позвао заштитника, губи право на накнаду штете, ако би овај утврдио, да би са доказима, којима располаже, могао добити парницу, али не можемо да појмимо систем, по коме се траденс без икаквих разлога ослобађа сваке обавезе, само ако није позван у заштиту, и ако апсолутно није могао ни у колико утицати на исход спора. Нарочито с обзиром на § 555 грађ. законика, као један пропис материјалног права, не сме се дати апсолутни значај §-у 339 грађ. суд. поступка. Према томе ми мислимо, да поменути § 339 треба тако разумети, да штићепик нема права тражити накнаду штете од заштитника само и једино у случају ако овај докаже, да би спор добио, да је у њему он интервенисао. У сваком другом случају траденс је одговоран за штету, на основу § 555 грађ. законика. Прописима грађ. суд. поступка о заштити ми не придајемо апсолутну важност још и из тога разлога, што су и они непотпуни и нејасни. Тако, по § 338 ако заштитнпк неће штићеника да брани, одговара за штету. Из тог §-а, агуитеШо а сопГгапо, изилази, да заштитник не одговара за штету, само ако се умешао у спор, без обзира, да ли је његова интервенција довела до каквог резултата. А ово је несумњиво погрешно. Заштитник одговара и у случају кад није могао одбранити штићеника, ма колико ревносно да се заузимао, и то одговара на основу § 555 грађ. законика, који је овде од пресудне важности. г .