Branič

I I 3 С У Д Н II Ц е

519

1905. год. Бр. 10719, понингтио је пресуду Апелационог Суда са разлога: „Погрешно је суд узео, у побудама своје пресуде, да против опт. Живка, као учиниоца овога дела тешке повреде тела, за које се оптужује, стоје три основа подозрења побројана у пресуди. Тако, погрешно суд узима да се основ подозрења под 2 што је Живко био на месту извршења (основ из тач. 7 § 121. крив. пост.) и основ подозрења под 3 (што је у време учињеног дела имао оруђе — секиру, којом је дело извршено (основ из тач. 1. § 121. крив. пост.) утврђује једним истим доказима, основом — признањем опт. Живка — противно пропису § 237. II ал. крив. пост., по ком ће се свако поједино збиће само један пут моћи узети у призрење, нити ће једно исто збиће састављати више законих основа подозрења." Према овоме и признање пзвесних околностп од стране опт. Живка не може се цепати на више делова и од сваког појединог дела стварати докази о засебнпм основима подозрења него се оно може само један пут ставити на терет оптуженоме за једну од околности које га терете." Апелациони Суд није усвојио ове примецбе Касационог Суда, већ је писмом својим од 28. новембра 1905. године Бр. 4684 дао следеће противразлоге: „Апелациони Суд не може да усвоји гледиште да се у начелу признање оптуженога не може цепати и из њега изводити, да су тим доказани више основа подозрења, које оптужени признаје. а непризнавајући да је само кажњиво дело учинио. Тај закључак не може да се изведе из § 237. крив. пост., који само изнскује, да сваки основ подозрења мора особено опстојатељство садржавати и да се свако збиће може само један пут у призрење узети а да једно исто збиће не може састављати више основа подозрења. Тај пропис у вези с прописом § 118. крив. пост. одређује само погодке, које каква околност мора имати па да се може узети као основ подозрења, и бро.ј тих основа, који се по правилу тражи за саставни доказ. А § 239. крив. иост. прописује, како се основи подозрења и у опште околности пмају доказивати и сем тамо означених изузетних случајева, (означених у 2. у 3.. ал. пом. §-а), изриче опште начело да основи подозрења треба да су доказани тако, да се о њима не може сумњати, и да ни одбраном оптуженог, ни супрот-