Branič

ПРИБАВЉАЊЕ СТВАРНИХ СЛУЖБЕНОСТИ 419

неуиотребљава мора дати важност, јер неупотреба права такође је један случај употребе права. Не употребити једно стварно право значи одрећи се користи, које собом доноси његова употреба. Треба ли за то изгубити право? На сваки начин не. Неупотреба је једна изјава воље, па акоје та воља аутономна, онда се и томе њеном акту не сме одрицати важност, већ се мора поштовати. Лишити титулара једног стварног права само с тога, што га он није употребљавао, значи, утицати на његову вољу, нагонити је, да доноси одлуке само у једном смислу: да се право употребљује. А где је ту слобода воље, слобода кретања ? На тај начин гонити титулара, да употребљује своје право, зничи одрицати вољи негативну .употребу права, а то свакојако не значи признати јој аутономију. 25. — Но изгледа, да би се овој солуцији противио начин прибављања стварног права путем застарелости, начин који је усвојен у свима законодавствима. Ну када се ствар боље посматра, видеће се да би такво мишљење било погрешно. Путем застерелости титулар губи своје право, али не с тога, што га он није вршио, већ с тога, што се њиме за једно извесно време други користио. Опет су економски разлози били меродавни, да се услед застарелости прави сопственик лиши права у корист посесора. Претпоставка је ова: сопственик није за извесно време вршио своје право, алије допустио, да га други врши. Да би се дакле неко право застарелошћу задобило потребно је не само, да сопственик није то право вршио, већ и да га је други вршио (актизитивна застарелост — узукапија). Треба неко, да врпш право које је сопственик пропустио да врши, да се дакле место њега показује као сопственик. Законодавци су овај други услов поставили у таквој форми, да његова природа не може подлежати никаквој сумњи. Однос, који постоји између посесора и ствари пије основан на праву, већ на једноме факту. Ако то фактичко стање буде трајало један одређени период времена, оно се у интересу промета добара и стабилности односа у друштву, претвара у правно. Имамо пред собом случај, где сопственик губи право у исто време, кад га посесор добија. То су основи на којима почива с једне стране застарелост за губитак стварних права. А ти основи као што се види не представљају случај, који нас занима. Питање је ово: да ли треба и да ли се може изгубити једно стварно 27*