Branič

494

Б Р А Н II Ч

днгло ираво које се изгубило, декорисали су његово име почасиим квалификацијама неносредна, висока, узвишена својина. 56. — Баш у нашем садањем праву иеизвежбано око може имати илузију о дуплом праву својине наједној истој ствари, у интервали која раздваја продају ненокретности од преписнвања уговора. Купац је већ сопственик и продавац изгледа да је то још, јзр он може дати троћима на продатој непокретности стварна права и саму својину. Али је истина да продавац нема више својину. Само како трећа лица не знају или се сматра да не знају овај факт, у колико није постао јаван преписивањем, како она не треба да буду жртва тајне промене сопственика, закен одлучује да према њима и у њихову клрист, до преписивања, продавац ће се сматрати за сопственика. Он има у својим односима са њима не правн сопственика, већ моћ радити као сопственик, не право отуђити, већ моћ да то чини ефгткасно. Он је као и ревоцирани пуномоћник, који задржава не ираво него моћ обвезати свог властодавца према трећима, који не знају за ревокацију. То су трећа лицтз која имају право на важност ових отуђења која је одобрио привидни сопственик, пошто она имају ово право он има ову моћ. Могли би се ноказати други случајеви у којима су привидни сопственик и прави сопственик два разна лица и у којима право другог није противно онима који су уговарали са првим. Зар не треба тако објаснитп одредбу члана 2279 грађанског законика? Ни у коме од случајева овога жанра нема дуалитета својине. има самоједан знатан феномен релативитета створеног на штету правог; и само право мистеријом у којој се одржало: оно постоји протнву оних који га познају, пе постоји протпву опих који га незнају. У накнаду, право каје не егзпстира више сматрапо је као постојеће ирема онима који су билн илп се сматрају да су преварени спољашњпм пзгледима, и према овима само. Али, да приметимо то доиста, према сваком интересовапом има на ствари само једно право својине.