Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

497

Та забрана у крив. иарници има својег дубљег психолошког уарока у самој природи последица, које наступају после употребе тог доказног средства, у томе дакле што може да наст.упи опасност по јавни поредак, ако би се оптуженом дала могућност, да заклетвом утврђује своју невиност. Истина мп налазимо у нсторији нашег права, да се заклетвом могао послужити и оптужени и да је она имала двојаки карактер: служила као оптужно средство и средство за правдање;јер је приватни тужилац могао заклетвом доказивати, да је оптужени учинилац извесног дела, а оптужени се могао бранпти заклетвом, да није крив и да не зна ништа о кривичном делу, 1 али се у даљем развићу права од овога одустало тако да се данас и тужиоцу у крив. парници мање верује; јер његово казивање и под заклетвом служи само као ближи основ подозрења против оптуженог, а не као доказ,- те би се с правом могло рећи: у колико се друштво развија и културно напредује и правна свест усавршава, у толико се појединцу мање верује у истинитост његових навода, да правна наука дакле доноси собом мању веру у правилно схватање дужности појединца. да друштвене односе, онакве, какви су на питање суда овоме представн. — Већ у грађанској парници ствар стоји друкче, јер јавни поредак и сигурност грађана нису у толикој мери ангажовани, да се туженоме или тужиоцу не би могло допустнти средство заклетве за доказ истинитости његовог спорног права. Али ипак за то не може се рећи да је заклетва без утицаја и без вредности у области кривичног правосуђа. Она и овде игра важну улогу, али не као особено доказно средство, које би било дато онтуженом у његову одбрану, већ је она један услов, чије се 1 Види: А. С. Јовановић, Доказна средства у нашем старом казненом законодавству, Вранич У, св. 6. стр. 173 и у књизи „Приносци за истор. ст. срп. права II део стр. 34/5. — Да је оптужепи могао положити заклетву. да није учпнилац кривичног дела, види лепе примере у књпзи Ст. Максимовића „Суђење" бр. 202, бр. 211 и бр. 223 сва три случаја из 1828.'г., бр. 240 из 1839. г., бр. 294 и 309 пз 1843. год. — Нама је лично познат један случај из праксе при јагодинском првостепеном суду из 1905., где се водило кривичпо ислеђење против једног председника општине, што је у крпв. предмету наложио оптуженом правдајућу заклетву, коју је овај положпо, па после тужио председнпка за ову незаконитост („изнуду заклетве"). 2 § 121 т. 5. крив. пост. и начелна одлука опште седнице К. С. од 9. XII. 1905. .\'» 11426. БРАНИЧ ^2