Branič

0 КРНВОКЛЕТСТВУ II ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

509

који има заклетвом да се утврдн. Врсте ових заклетва у грађанским споровнма одређене су законом о грађ. суд. поступку. Форму ових заклетви за парничаре законодавац није одредио, изузевши случај откривајуће заклетве § 302 гр. с. п. у којој почетак гласи: „Заклињем се јединим Богом", а свршетак: „како ја овде истину говорио, тако мени Бог помогао н овога и онога света." Законик о крив. пост. § 113. одређу.је општу форму заклетве за сведоке, чији је почетак исти са горњом заклетвом, док у овој оскудевају речи: „и овога и онога света", из чега једва да би се смело закључити, да је законодавац од 10 априла 1865 г. изгубио вероварање у постојање онога другог света, чиме се одликовао његов претходник од 20 фебруара 1865. године! За остале грађанске заклетве форму одређује сам суд, који се несумњиво има да руководи аналогијом и у свакој стави горе поменути формулисан почетак и свршетак заклетве. За сведоке у грађ. предметима прописана је форма заклетве у § 234 гр. с. п., која садржи ове религиозие речи: „Заклињем се једним свемогућим Богом"... „тако ми Бог помогао овог и оног света". У нашем излагању нас ће интересовати само оне заклетве, које се полажу у грађанским и кривичним предметима: дакле пред општинским, избраним и првостепеним судовима, пред трговачким судом и духовним; најзад и пред полицијском влашћу у колико је ова овлашћена за пријем заклетве. Остале заклетве, као она коју полажу на пр. чиновници при ступању у државну службу, судије при добијању тог звања, свештеници и монаси при посвећењу и др. јавни службеници, нас неће ннтересовати, пошто стоје ван обима ове расправе. Као карактерни знак оних заклетви, које су за нас од интереса, опажамо одмах и на први поглед, да се за нстинитост исказа парничаревог или сведоковог захтева да је он то утврдио заклетвом, у којој се иозпва на Бога, који руковбди његовим религиозним осећајима. Заклетва на тај начин постаје формалан акт, те се може рећи, да она и не постоји, ако у њеном садржају нема овог позивања на Бога, јер је она само у тој прописаној форми од важности за доказ права и правних одношаја. По томе пак, што се клетвеник позива у својој заклетви на Бога излази да је заклетва .један акт религиозног карактера. Но ипак је код кривоклетства и лажног сведочења потпуно без утнцаја религиозно веровање, јер кривоклетник може