Branič

510

Б Р А II И Ч

припадати којој хоће вери. Наш крив. поступак у § 113 прописује општу форму заклетве за сва лица, која се јављају као сведоци у кривичним предметима без обзира на то, којој религнји она припадају. Разлнка постоји само у толико што хришћани при иолагању заклетве полажу три ирста десне руке на крст и јеванђеље, а нехришћанн изговарају просто прописапу садржину заклетве, држећи (десну) руку подигнуту у вис. Р1з овога истог законског прописа се види, да наше право сматра заклетву као светињу, јер се ту вели, да ће суд сводока опоменути на светињу заклетве, при чему је истакнута и друга дужност суда, да сведока опомене на законске последице, које ће га постићи, ако се криво закуне. Отуда нам се одмах намеће питање, да ли је злочин, који врши кривоклетник или лажнн сведок, управљен против религије, кад се заклетва сматра као религиозна светиња, или је природа овог дела првенствено друкча. Из тога пак факта, што се у закону о кривичном поступку истиче карактер заклетве као светиње, не може се, нити се сме, одмах извести закључак, да је кривоклетство злочин против религије, која се вређа посредством заклетве, јер за оцену карактера овог дела није меродаван кривични поступак, већ казнени законнк, који за повреду религије предвиђа нарочите законске одредбе — §§ 207 и 365 — којима није обухваћено кривоклетство. Из форме горе поменуте заклетве видимо да се сведок за доказ истпнитости учињеног исказа позива не само на Бога, као сведока, већ и на све оно што му је по закону најсветије при чему се мисли на религиозни закон, религиозно веровање, а никако на друштвени, државни закон, чиме се управо потенцира уверавање сведоково о истинитости исказа, и па све оно што му је на свету најмилије ; клетвеник се дакле позива на оно што је по његовом верском и моралном схватању и његовим осећајима за њ светиња. На тај начин законодавац је овакој форми заклетве дао извесну квалитативну садржину, која се оснива на сигурнпм елементима религиозне, моралне и иптелектуалне свере човекове. Оваква заклетва потсећа клетвеника, да се још у последњем моменту кад може истину да каже, пошто се заклетва код нас полаже по датом исказу, то и уради и исправи лажност исказа, ако Је иста постојала, она га потсећа на његову дужност као члана заједнице, да у општој ствари правосуђа помогне испуњењем своје грађанске дужности истиннтог сведочења.