Branič

512

б р а н ii ч

код заклетви, које су полагали социјалисти у појединим нашим варошима у општинама као одборниди, јер није потребно ни да се крсте нити да љубе крст нитн да стављају прсте на јеванђеље, кад не признају хришђанског Бога ни његове законе. Услед неиспуњења нанред поменутпх захтева, при свој лажности исказа и заклетве, могло би да настане спорно питање о постојењу кривоклетства, кад није испуњен формално акт заклетве у његовој потпуности. Но то само, ако се кривоклетство сматра каб злочин против религије. На против, кад се заклетва сматра као злочин против правосуђа довољно је да је заклетва у прописној форми која има своју садржину, положена, без обзира на испуњење или неиспуњење овог захтева полагања прсти на крст, целивање истог н кршћење. У осталом овај акт чисто је формалан без садржине, акт који правосуђу ствара тешкоће у послу, а акт који је при заклетви сведока иосле исказа у већем броју немогуће извршити због физичке немогућности да 50—] 00 сведока ставе истовремено своје прсте на јеванђеље, већ се пракса наших судова задовољава мало смешним додиром крста на тај начин, што она лица, која не могу да ставе своја 3 прста на јеванђеље, нсте стављају на десно раме претходника, на који се начнн срећно остварује незгодно наређење законодавчево у религиозном погледу. Овакав начин додира несумњпво не одговора закону, али је правосуђе њим задовољно и религија мора истом да се поклони, јер се овде не тиче ствар захтева религије већ правосуђа, а оно чим је правосуђе задовољно, меродавно је. У осталом ни само законодавство није потпуно провело сакрални карактер закдетве у својим прописима. Тако с једне стране наш крив. поступак (§ 112) води рачуна о томе: да ли је исказ сведоков од важности или не, па за први случај наређује заклетву сведока, а ако исказ сведоков не доприноси ништа ствари, јер је потпуно без значаја, онда се сведок не заклиње. Тиме се ишло дакле на чување и поштовање заклете, да се она као светиња, не употребљава, где није потребна. 0 овоме се у судској пракси мало води рачун због оскудице у времену а нарочито услед тога, што се заклетва сведока не врши појединачно, већ у скупу, а вредност исказа сведочких се оцењује тек по свршетку заклетве, те се као чест случај појављује, да је заклет сведокчијије нсказ без вредности. Услед такве праксе може да со појави,