Branič

«

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

Ргапсезео Саггага, Ргодгатта сЈе! согбо Ш с1јсј 11 осгјтјпа1е. Раг1е нрес!а1е, уо1ите рпто. ОИауа есИиоле. рјгепхе, СаттеШ, 1906. У Враничеву другу, у Архиву за правне и другитвене науке, јавио сам, да је штампана ова књига (стр. 80. II. књиге). Обећао сам. да ћу у Архиву о цијелом дјелу опширније проговорити, кад изађе потпуно. Овдје, међутим, желим, да опширније прикажем прву свеску, чији сам натпис исписао. Морам а рггоп казати. да та Карарина књига, по својим начелима, у многом заостаје за теоријама модерне криминалистике. Њено осмо пздање, које је сада почело да се штампа, не доноси никакве нове свјетлости нити цијене. Оно се потпуно оснива на старим криминалистичким теоријама, које су добрим дијелом срушене. Ипак, Карарина начела, која износи у овом свом великом дјелу, тако су бистро и језгровито приказана, да правник не може, а да се не диви уму и перу великог Караре. У овој првој свесци, послије увода и диобе матернје говори се само о злочинствима против људског живота. На првом мјесту Карара пише о убијству и о уморству у опште. Тај појам, за који Карара употребљава обичну ита;!,јанску ријеч отгстго, тумачило се, као убијство једног човјека, које је извршио други човјек. Оваким тумачењем тај би појам означавао и чин, кад човјек убије човјека, а да за то нема никакве кривичне одговорности: ШегапГе 1еде, у од-