Branič

КАЗНЕНО ПРАВО

137

2. Код свих увреда има по званичној дужности да се увређеном преда један препис кривичне пресуде са њеним разлозима. 3. Трогикове око објављивања и израде преписа сноси осуђени увредилац (упор. § 165. к. з. о лажном оптужењу)Врло су разнолики основи одмерења казне код повреда части. Кажњивост се појачава размерно односу поштовања, који постоји између увредиоца и увређеног; отуда се кажњавају строже увреде према родитељпма, васпитачима, старатељима, газдама и претпостављенима. Кажњивост се појачава исто тако јавношћу њеног извршења, јер у колико више људп чује извесну увреду, у толико је веће њено дејсттво. 1 Али за оцену субјективне стране, која има увек да се обухвати поред објективне, потребан је судији психолошки поглед. Код клевете и оговарања има да се разликује, да ли су последица брбљања или пакости. Код простих увреда правично је водити нарочити рачун о пренагљености и темперсшенту. Холерик има најчешће нроцесе због увреде: с тога је он означен као права лична рента адвоката. Чак и најбољи човек, кад је овог карактера, па се раздражи, употреби најужасније псовке. Ако у таквим случајима новчана казна изгледа да није довољно задовољење повређеном, то се у духу казненог законика има применити прост затвор. ПЕТИАЕСТИ ОДЕхЉА^ А в 0 Б 0 Ј (Казн. зак. §§ 201—210). Литература: Од дужег времена двобој је давао ловода маси списа од проогазне вредности. Осем тога много нам грађе дају скупштпнски претреси и мотиви немачких казнених законика. Из новијег времена спомињемо: ОпеШ, 2\уеЈкатр1, Берлин 1848. Нтзсћпег, Бие11 (предавање) ЕлберПрема томе није се могло допустити право публикације кнезу Бизмарку због једне увреде, која је била у идеалном стицају са увредом велпчанства. — Ц. С. од 25. нов. 1892: Ако постоји реални стицај какве увреде са каквим злочинством и ако је изречена оппхта казна, то се право објављивања кривичне пресуде у погледу казне пма ограничити у духу § 200. и с поштедом осуђеног. 1 Оајиз III. § 225: А1гох шјипа аезНтаШт геЈ ех {'ас{о — (уи1пегаП18, уегћегаШз, ЈизИћив саезиз), те1 ех 1осо — (ш 1ћеа1го аи! 111 1'ого), те1 ех регзопа, уеМ 81 та^зћа^из тјипат разиз 1иеп1, \е1 зепашгЊиз а1) ћитШ регзопа 1ас1а зИ шјипа." Раи1. V. 4. § 10. каже са свпм слично. Сходно томе расправило је римско право поименце увреде против предака као и против црквених служилаца за време вршења службе.