Branič

АДВОКАТИ У АУСТРИЈИ

675

Грчке, рекао је својим пријатељима, да ће кроз љегова уста продријети у Рим дар грчког говорништва. Тако је и било. Многи стари, класични писци кажу, да је и Исус Христое, по звању и занимању, био адвокат и бранилац. У оно доба, које неки наши непаметни сувременици називљу дивљачким, постојао је лијепи обичај. Био је обичај, да се судске дворане попрскају мирисним водама, прије него ли би отпочели претреси. То прскање било је знамење духовне чистоће у тим дворанама. Тај лијепи обичај није се сачувао до данас. Јер, да се сачувао, у наше судске дворане требало би пустити да протеку велике ријеке мирисне воде. Ко зна, би ли се и тада, у ово културно доба, дошло до потпуне духовне чиетоће у нашим судеким дворанама! У адвокатури играју велику улогу захвалност или незахвалност клијената. Признато је и освештано је начело, да се човјек може надати злу, кад учини добро. Таква је људска награда у свему. Без такве награде не може да буде ни адвокатура. Па и на чему бити захвалан адвокату, кад га је клијент платио за његов труд и успјех? На чему мора клијент бити захвалан адвокату, ако му је адвокат изгубио парницу? И у овоме има врло ријетких изнимака. Сваки адвокат, који је неколико година вршио своје звање, има довољно утјехе. Код чете незахвалних клијената, који су заборавили примљено добро, нађе се ипак по која племенита душа. Ова ријетка душа сјећа се до гроба добра, које јој је учинио адвокат. Та једна, племенита и захвална душа надокнађује адвокату незахвалноет стотина других клијената. Непријатељи адвокатског реда подметали су и подмећу којешта адвокатима. Научили су невјешту свјетину, да сумња о поштењу адвоката. Стало се сумњати о њиховом поштењу, као што се некада говорило, да прашина на позорници уништава дјевичанство глумица. По оној, римској, 1исиз... а поп 1исепс1о. С тога су многи дошли до погрјешног закључка, да је адвокатура нужно зло. Док је адвокатура у прошлим вијековима била опште добро за људе, сада о њој многи друкчије миеле. Ничије мисли не долазе у опрјеку са кривичним заЈконима. Ради тога ни адвокати не морају се ни најмање бринути, шта ко мисли о њима. Адвокати знају за свој 43*