Branič

0 КРИВОКЛЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

725

клеветника и 3. пре но што услед једног од ових дела ма на који начин другом причињена штета. Опозивање мора бити такође лично и пред надлежном влашћу. Из тога факта, што је наш закон потпуно искључио казну на случај благовременог опозивања лажног исказа, најбоље се види, да он не сматра ово дело као повреду заклетве, као повреду религије, јер да је оно то, он би тај лажни, и ако благоврено опозвани исказ морао казнити, већ га сматра као дело управљено против правосуђа, које не будући још заведено на странпутицу, одустаје од заслужене казне и пушта лажног клеветника без казне. Но да ова благост није оправдана речено је горе. г. § 13. Нехатно кривоклетство и лажно еведочење. Наш законик не говори ништа о нехату ових дела, противно своме изворнику, пруском, којијеусвоме § 132 предвиђао нехат код оба дела и код лажног уверавања место заклетве. Из пруског законика пренета је ова одредбау §163 немачког казн. зак. који је задржао за исто дело ранију казну затвора до годину дана. Наш се законик овде угледао на баденски, који стојећи под утицајем Сос1е репа1-а није ништа о нехату код ових дела говорио. Према овима захтева се дакле за постојање ових дела увек с1о1и8. Римско право имало је правило, да се сведок, који није долозно лажно сведочио не казни као варалица: Тез1ет срп дероеИ поп <1о1о, зес1 рег еггогет е! ГдпогапИат с!е 1'а1зо пот ришп. Ово је правило дало повода двојаком тумачењу француских криминалиста, те су једни усвајали, да се у сумњи претпоставља заблуда или незнање, а не с1о1из, према правилу: 1п (1иђ1о ргаевишИиг 1еб1ет Шзит с1еро8Шб8е роИиз рег еггогет е1 ^погапНат ^иат с1о1о, док су други усвајали, да и у сумњи постоји <1о1из према правилу: Теб1ет ргаезитеМит евзе диос! бс1еп"ћиг е! поп х^погап1ег 1а1зит ^ееПтотит сИхегИ. 1 Питање је: да ли нехат код ових дела треба казнити? Оба одговора, и потврдни и одречни, даду се бранити, но изгледа нам ипак с више успеха први, који захтева кажњивост нехата. 1 НеИе, ор. сИ стр. 451.