Branič

730

В Р А Н И Ч

каква одлука суцка, или осталих власти, постане или непостане „извршном". Прописи о роковима у грађанским и кривичним материјалним и формалним законима постоје, дакле, како зарад одбране већ придобијених, тако и зарад задобијања нових права; а тако исто и зарад ослобођења каквих грађанских обавеза према приватнима, или каквог ослобођења од одговорности и казне према целини — држави — друштву — у шта долази застарелост. У приватно-правним односима рокови служе томе, да се интересованом лицу да потребно време, према природи и важности посла, као и стању у коме се оно налази или може да налази (на пр. кад одсуствује или му се не зна место прибивања) да може да прибере потребан материјал за одбрану свога права, као на пр. за подизање тужбе, за одговор на тужбу, за поднашање доказа о сродству, за изјаву незадовољства или жалбе и т. д. Рокови, према томе, у свима законима имају свој основ у самој природи љуцких — друштвених — односа, и њих је изазвала сама потреба и правичност, да би се ти односи могли да расправе и уреде како ваља по законима, без ичије неправедне штете. Дужину величину — рокова одређују разни закони, према природи саме стварп, за које се дају. По гласу § 116 нашег грађ. суцког поступка, рокови, у грађанским споровима и иначе пословима, не могу бити крађи од осам, ни дужи од шесдесет дана. 1 Између овог минимума и максимума остављено је судовима, да, у конкретним случајевима, одреде дужину рока. Од тога се правила изузпмају ствари, за које је самим законима изречно утврђен рок, и који се, никада, предужавати не може; а у коме се, нешто, без поговора треба, односно мора, да учини, ако се хоће штетне последице да избегну. Овде долазе рокови за изјаву незадовољства и жалби на пресуде и решења суцка, као и осталих административних власти. Но ма да су прописи о роковима, као што напред рекосмо, одвећ потребни и користни зарад регулисања љуцких односа, несавесном или неразумном применом тих прописа

1 По изузетку роковп могу трајати и по годину дана, као што је случај при позпву пепознатих наследника — чл. 94. правила о пост. у ванпарничнпм делпма, и случај из § 96 грађ. зак.