Branič

Страна 84.

Број 5.

то одузимање, у О.О.С. од 17. маја 1885. год. Бр. 1698, образложио на овај начин: „Кад бисе допустило да и малолетна деца, која стоје под очинском влашћу, могу да кваре куповину и продају, коју је њихов отац закључио, изашло би, да би се отац, који има малолетне деце, ограничио у располагању својим имањем, и пре него што би закључио уговор о продаји и куповини или о трампи сзога непокретног имања, морао би или од малолетне деце или од дечијег заступника тражити одобрење, да може коме другом продати своје имање, што би долазило у контрадикцију са правима родитељским наспрам своје деце, која су им утвзђена §§-има 120., 124., 125. и 126. Грађ. Зак." (Г. Перић, пом. дело стр. 190.) У истом су смислу и О.О. С.К.С. од 6. новембра 1874. год. Бр. 4001 и од 7. новембра 1874. год. Бр. 4135. (Лаза Урошевић, Судски Треб ик књ. I стр. 298. (Прва одлука је објављена т ех(еп?о у О.О. С.К.С. од Г. Никетића под Бр. 261, адругедве под Бр. 11). Као што се види Касациони Суд је стао на гледиште, да малолегна деца која су под очинском влашћу, не могу да врше празо прекупа, што би баш вршење тога права дозодило у питање право очинске власти над кадолетном децом, коју су нзпред поменути §§ Грађанског Законика оцу загарантовали. Сасвим умесно Г. Перић поставља питање: шта бива са малалетном децом, која нису под очинском влашћу, а која је ситуација могућна према § 157-ом Грађ. Зак. То питање Касациони Суд није дотицао и имало би се узети, да малолетна деца, која нису под очинском влашћу, противно одлукама Касационог Суда, имају право на прекуп и да нису оправдани разлози Касационог Суда, да малолетна деца не могу вршити право прекупа због тога што су под очинском влашћу и што би очинска власт тим вршењем била доведена у питање. Ма колико да смо противу институције права • прекупа, сматрајући да је она изгубила сваки га150п (1'е1ге, ипак докле она постоји онаква како је нормирана у нашем Грађанском Законику, мислимо да право на прекуп припада свима наследницима продавчевим у опште, ако они испуњавају услове законом прописане, па и малолетној деци под очинском влашћу, јер такви наследници нису од тога права законом изузети, нити постоје разлози да им се то право путем тумачења одузме. Овакво мишљење не би бдло у контрадикцији са мишљењем, да кад отац већ врши очинску власт, онда у атрибуцију те власти долази и то да цени је ли продаја његовог имања корисна и са гледишта његове деце као наследника његових, те да због тога малолетна деца под очинском влашћу стојећа и не могу имати право

на прекуп. Питање постојања самога права прекупа је сасвим одвојено од питања на који ће начин то право да се реалише. Право прекупа је Јаконодавац признао свима сродницима, који су презумгтлвни наследници продавчеви, без обзира на то да ли су под очинском влашћу или не, исто онако као што није правио разлику између тога, да ли су продавчеви наследници мушкога или женскога пола, нити да ли су наследници пунолетни или малолетни. Да је законодавац хтео да изузме наследнике под очинском влашћу од праза на прекуп, он би то учинио изречно, онако као што је на пр. изузео женски пол из наслеђа. Да је законодавац хтео да изузме наследнике под очинском влашћу стојеће, он би то морао нагласити, јер баш највећи део презумптивних наследника продаваца чине њихова малолетна деца, која су истовремено и под њиховом очинском влашћу. Због тога и није могуће претпоставити да законздавац о томе није водио рачуна и да је право на прекуп установио само у корист једног врло малог дела презумптивних наследника, а да га прећугно није признао једном много већем делу истих. Напротив пре би се могло тврдити да је законодавац установио прекуп баш због овог много већег дела презумптивних на следника. Очшска власт није установљена искључиво у корист оца, него и у корист малолетника. Отац, дакле, не врши очинску власт саио онда, када то захтевају његови интереси, већ и онда када то захтевају интереси малолетника. Из тога што је очинска втаст установљена у обостраном интересу шдази, да очинска власг није само право већ и дужност. Очигледно је онд ј да празо прекупа малолетника под очинском влашћу, као један њихов интерес, неби негирало очинску власт. Касациони Суд није требао да стане на то гледиште и због тога, што је то противнодуху закона и намерама законодавца. Не може се разумети да је законодавац хтео осигурати право прекупа и најудаљенијим сродницима, а да није хтео најолижим сродницима, као што су то малолетна деца продавца. По резоновањима Касационог Суда малолетна деца која су продавцу сродници из шестог колена по мајци а под старатељством су имају право на прекуп, а рођена деца продавца, само зато што су под очинском влашћу, немају право на прекуп. Питање би могло само да се постави: На који би начин право прекупа за малолетнике под очинском влашћу имало да се врши и који би то у место њих, односно за њихов рачун, требао да врши. То што би било незгодно да отац, који је продавац, врши за децу прекуп, није требзло да руководи Касациони Суд да деци под очинском влашћу у опште укине прзво пре-