Branič

Број 5.

Страна 85.

купа, кад знамо да је, по чл. 157.-ом закона о старатељству, могуће постављање деци карочитог старатеља, који би се имао изјаснити за децу, да ли жели да врши прекуп или не. Другојаче стоји ствар са малолетном децом која су под очинском влашћу, али која имају и своје одвојено имање. Њима је Касациони Суд признао право на прекуп и поред тога што тим њиховим имањем управља њихов отац, односно продавац непокретног добра и што су под очинском влашћу. Та деца са одвојеним имањем немају нарочитог стараоца, односно не морају да га имају, па ипак имају право прекупа, које треба да врши нарочито за то постављени старалац. Деца пак, без одвојених имања немају право прекупа, иако би то право имало да се врши на исти начин, постављањем нарочитог стараоца, као и код деце са одвојеним имањем. Између вршења прекупа код деце са одвојеним имањем и деце без имања нема никакве разлике; нема је нарочито у погледу колизије тога права са очинском влашћу, коју је Касациони Суд навео као разлог за укидање права прекупа малолетној деци продавца, која немају свог одвојеног имања. Ако се очинска власт вређа вршењем права прекуиа од стране малолетне деце безодвојеног имања, исто се тако вређа и вршењем права прекупа малолетне деце са одвојеним имањем, па чак и онда ако она у погледу тог свог одвојеног имања имају стараоца, јер је он старалац само тог имања а нема и старалачку власт и над самом децом, јер смо рекли да су она под очинском влашћу. Ту разлику између деце са имањем и деце без имања Касациони Суд је поставио у О.О.С. од 5. фебруара 1872. год. Бр. 189, која је код Г. Перића у пом. делу на сгр. 195. овако наведена: „Деца под родитељском влзшћу очином стојећа не долазе у ред оних лица које отац, по § 670. Грађ. Закоњ, треба да нуди на откуп, кад та деца немају свог, од очиног одвојеног

икања, и кад се деца према оцу ни у ком погледу не појављују као самосталне личности." У истом смислу је и О.О.С.К.С. од 4. октобра 1896. год., која ја даље код Г. Перића овако наведена: „По смкслу § 670. Грађ. Зак. пунолетни син има право прекупа, али га и малолетни син има кад има свог имања". Укидајући право прекупа малолетној деципод очинском влашћу, која су без одвојеног имања, Касациони Суд то право није пренео на даље сроднике, већ га је у таквим случајевима у опште укинуо. Спор, да ли брат има право прекупа на имању свога брата, када овај последњи има деце која су под његовом-очинском-влашћу, решио је тако, да је ту право прекупа сасвим укинуо; одузео га је малолетној деци због тога што су под очинском влашћу, а није га дао брату продавца због тога, што продавцу није најближи сродник и што као такав није његовпрезумптивни наследник. Тај је спор Касациони Суд решио нз својој општој седници од 10. фебруара 1879. год. Бр. 2710. Истим питањем су се бавила и Оделења Касационог Суда и на исти га начин решила у одлукама: Бр. 1631 од 12» априла 1876. год. и Бр. 5347. од 31. августа 1896. год. Одлука Бр. 2710. из 1879. год. објављена је т ех1епво у О.О.С.К.С. од Г. Никетића под Бр. 200. Из свега напред наведеног, а с обзиром на јуриспруденцију Касационог Суда, могло би да се постави правило за сродничко право прекупа, које би имало да гласи: Право прекуШ имају само ош сродница у оашше, која би ародавца у моменшу ародаје неаокретног добра ао закону наследили, изузев малолетне деце која су аод очинском влашћу, а немају свог личног, од очевог одвојеног, имања. Одрицањем права т:екупа најближих сродника не могу се користиши даљи сродшци.

О улози браниоца у претходној истрази. Најновија одл>ка Опште Седнице Касациеног Суда од 27. јуна 1925 г. Бр. 6012,) која је донета по захтеву Господина Министра Правде.

Господин Министар Правде актом својим од 26 ов. м. представио је Касационом Суду како је дознао да неки од Првостепених Судова приликом расматрања одлука иследних власти о притвору и доношења одлука о стављању под суд оптужених лица базирајући своју одлуку на одлуци Касационог Суда од 27 децембра 1919. под Бр. 5901., ниште решење и враћају с.кта иследним властима зато што саслушање за суочење сведока није извршено у присуству брани-

лаца, који су то захтевали, док други Првостепени Судови прелазе преко тога и по горе наведеним случајевима доносе своје одлуке и ако ова саслушања нксу извршена у присуству бранилаца оптужених. Да услед овакве неједнаке при мене код првостепених судова у случајевима изложеним Министарству Правде стижу учестане жалбе од стране пол. истражних власти преко Министарства Унутрашњих Дела, с молбом дз се судови натерају на поштовање закона и да при-