Branič

Стр. 180.

„Б Р А Н И Ч"

Број 9. и 10.

кусов бранилац доведе из другог судског одељења и нагна да да свој глас. Но он нађе за потребно да осуди човека, чији новац беше узео, без испуњења погодбе коју беше са њим закључио. — Овим веродостојним фактима и резоновањем у великој је мери Клујенцијусов карактер расветљен, а навучена мржња и гнушање на противну страну, чему је Цицерон овим поглавито и тежио. И најзад Цицерон прелази на законске прописе. Он вели да овде злочин подмићивања судија беше главан. У чувеном „^ех СотеПа с!е бјсагјјз" беше ова клаузула : „§ш јисНсет соггиреп*, уе! соггитрепс!ит сигауегЛ, ћас 1е§е {епеаШг". Ова клаузула, коју Цицерон наводи, беше ограничена само на машстрате и сенаторе; па како Клујенцијус беше само из „витешког реда" он не беше одговоран, по закону, кад би се и доказала његова кривица. Како Цицерон овде показује своју највећу уметност, то тај део беседе наводим дословно: „Ви, каже Цицерон адвокату тужиочевом, Ви Ацијусе, ја знам, бесте свуда објавили да имађах да браним свога клијента, не од факата, не на подлози невиности, већ да се у овом погледу користим једино законом. Јесам ли то урадио ? Ја се позивам на Вас самог. Јесам ли тражио да га покријем само законском одбраном? Зар нисам, на против, пледирао његову ствар, као да он беше сенатор и као такав подложан, по „Корнелијевом Закону" да буде осуђен на смртну казну: и зар нисам утврдио да нити какав доказ, нити каква вероватна претпоставка постоји против његове невиности ? Радећи тако, морам Вам рећи, да сам се потчинио изричној жељи мога клијента. Јер кад ми беше први пут тражио савет по овој ствари, и када му рекох да никаква основана тужба не може бити подигнута противу њега по „Корнелијевом Закону", — он ме је преклињао и наваљивао, да одбрану никако не заснивам на том основу, говорећи ми са сузним очима, да му његов добар глас у друштву беше исто тако драг као и живот, и да оно што он као невин човек тражи, не беше само да буде поигтеђен сваке кривичне одговорности, него да буде ослобођен и рђавог мишљења свију његових сугра-ђана. Довде сам, дакле, пледирао ову ствар по његовом плану; али мој клијенат мора ми опростити што ћу сада да га браним по моме сопственом плану. Јер ја бих се огрешио како према самом себи, тако и према обзиру, који мој карактер и

мој позив захтева да се потчињавам вољи државних закона, ако би допустио каквом лицу да буде суђено по неком закону који га никако не обухвата и не везује. Ви, Ацијусе, одиста казасте нам да би био јаван скандал и прекор да један римски племић буде изузет од тих кривичних одговорности, којима је подложен један сенатор за дело подмићивања судија. Али ја Вам морам рећи, да би био много већи прекор да се у једној држави основаној на закону лишава закона. Какво би лично спокојство и мир имао сваки од нас, каква сигурност и безбедност за иаша права, ако би закон био остављен на страну ? По каквом основу Ви, преторе Назо седите на тој столици и преседавате овом суђењу? На основу каквог права Ви Ацијусе оптужујете, а ја браним ? Откуд сва ова свечаност и помпа судија и званичних службеника, којима је ова кућа испуњена ? Зар се све то не ради по сили закона, који регулише све гране државне управе, који као једна општа веза држи њене чланове у заједници, и као душа у телу, дела и управља свимајавним функцијама? На основу каквог права, дакле, Ви смете да говорите о закону лако весело и без икакве сметње, или да чак саме судије изводите пред кривични суд, зато што би прешли ма и један корак даље но што им је допуштено да иду ? — Мудрост и наши преци нашли су да сенатори и магистрати уживаху виша достојанства и већекористи од осталих чланова државе, па с тога да је и закон много стриктнији према њима и да се часност и неподмитљивост мора да чува са много строжим санкцијама. Али ако би било више задовољство, да ову институцију измените, ако желите да се Корнелијев Закон о подмићивању прошири и на све редове грађанства, онда допустите да Вам се придружимо, али не у повреди закона, него у предлогу, да се те измене учине новим законом. Мој клијенат је у овим мерама највише изишао напред, јер он сада, још за време трајања овог закона, одбацује своју одбрану тражећи да његова ствар буде пледирана као да је он и обухваћен тим законом. Али ма да он сам неће да се користи тим законом, Ви сте позвани правдом да тај закон не распростирете преко његових својствених граница. — Цицерон се није хтео много да задржава по делу тровања Опијаникуса пошто и сами тужиоци, изгледа, нису много на то дело ни полагали, а и није било никаквих доказа нити ма и какве вероватноће за такво дело, које је очевидно