Branič

Стр. 196.

„БРАНИЧ"

Број 9. и 10.

истраге већ рачуна као и са кривцем, и свим средствима се инсистира нв томе да се то најзад констатује и судском пресудом.') Као једно од најпогоднијих средстава, у рђавоме смислу те речи, јавља се добијање признања од окривљенога на основу кога се он оптужује и предаје суду. У највећем броју случајева то добивено признање само је последица недопуштене чисто физичке принуде на окривљенога. То је ноторан факт и зато је непотребно свако доказивање. Да се по иследним притворима, независно од тога је ли по среди политички кривац или обичан, данас туче и то страховито туче, да би се на тај начин изнудило оно толико потребно и за иследну власт једино спасавајуће „признање", го је нешто што сваки дан може да се констатује. Врло је редак случај да на претресу, пред судом, оптужени остане при своме признању датом код иследне власти. Правило је, да он порекне то своје признање, мотавишући то тиме да је у полицији био тучен и да је зато морао да призна. Последица ове незаконите радње иследне власти, поред оне, која се састоји у томе што појединац, окривљени, трпи нешто што не треба и не сме да трпи, злостављање, резултира редовно у једну од две врло страшне ствари, од којих обадве подједнако погађају општи интерес. Да прегледамо то. Нека је прегпоставка да према окривљеноме у питању стоји углавноме само његово признање дато код иследне власти. Пред судом, окривљени гезр. оптужени порекне то своје признање са мотивацијом да му је оно код полицијске власти изнуђено. Истиче се питање, сада, какво држање треба да заузме суд према таквоме тврђењу оптуженога, с обзиром на чињеницу да је врло вероватно, да је оптужени признао дело зато што је на то био принуђен. Хоће ли он да поверује оптуженоме да му је признање изнуђено недопуштеним начином или ће да поверује иследној власти која у својој тужби каже, да противу оптуженога стоји његово чисто и јасно признање ? § 227. Крив. Суд. Пост. предвиђа случај да оптужени порекне своје признање и наређује, да, и ако порекнуто, то признање не губи ништа од своје доказне вредности, осим случаја „ако би обтужени 7 ) В. о томе : Свет. Вој. Вуловић, Установа притвора и систем лишења слободе код наших иследних V судских власти. Покрет, Год. Бр. 33. и 34., стр. 135.

вероватне узроке навео, зашто је признање пређе лажно учинио, или би такова обстојателства навео, која се учињеним ислеђењем нађу да постоје и истинитост пређе учињенога признања са основом у сумњу доводе." Ако би оптужени вероваише узроке навео! Је ли тврђење његово, да је он на признање натеран физичком силом, вероватан узрок? У сваком случају такав се навод оптуженога јавља не само као вероватан, него готово као известан, с обзиром на факат да иследна власт тукући натерује на признање. Према томе суд би био дужан да застане са извиђањем и да нареди истрагу у смислу тврђења оптуженога. Па ако би се учињеним ислеђењем нашло, да је оптужени у истини био принуђен да да своје признање, онда у смислу § 226. а1. I Крив. Суд. Пост. има се узети да он то своје признање није никада ни дао, а иследник (чиновник) који му је признање изнудио да се преда суду за дело из § 124. Каз. Зак. Међутим, од свега овога не бива ништа. Суд се, по правилу, никада не обазире на ово тврђење оптуженога. Он то не чини из два разлога: 1° зато, што се дешава и то да се навод оптуженога, да је тучен у полицији, појави као неистинит, 8 ) и 2° што је врло тешко, или боље, немогуће утврдити да је оптужени у иследноме притвору тучен.") Стављен пред тим фактима, суд, готово без изузетка, прелази преко овога тврђења оптуженога и узима, у сваком случају противно своме уверењу о томе, да је његово признање код иследне власти добивено на начин који је законом предвиђен. Па ипак, и ако суд прелази преко тога твр8 ) Факат је, да се и ово дешава, али то је појава сасвим спонтана последнца неправилне радње иследне власти у овоме смислу. 9 ) Ово друго је главни разлог. Мрачни полицијски притвори скоро су неприступачни ислеђењу кривице оних, који у њима жилама врше предходну истрагу над окривљенима. Додуше, § 141. Крив. Суд. Пост. наређује, да се испит окривљенога код полицијске (иследне) власти врши увек у присуству двојице сведока, (грађани-присутници). На први поглед изгледа да је тим законским прописом онемогућено иследнику да према окривљеноме употреби и једно од оних средстава које закон забрањује. Међутим, присуство ових сведока ни у колико није гаранција окривљеноме да ће се према њему поступати у смислу нзређења § § 142. и 147. Крив. Суд. Пост. Није гаранција просто из тога разлога што ти сведоци, иако присутни формалноме испиту окривљенога, нису и не могу никада ,да буду присутни н у ономе тренутку када се окривљени у притворској ћелији, а у присуству иследника и неопходнога жандарма, припрема за тај испит, који ће, мало доцније, строго по закону да се изврши у присуству двојице сведока.