Branič

Стр. 236.

„Б Р А Н И Ч"

Број 11. и 12.

за разликовање услова на услове и узроке? 38 ) О томе постоји читава збирка теорија 39 ) у чија излагања ми нећемо да улазимо. Главно је само да се као узрок кривично-правне последице не могу да сматрају они услови који у своме каузалноме низу имају за последицу један узрочни однос. 40 ) То је међутим случај са радњом саучешћа; она није узрок последице о којој је реч. 41 ) Јрзо {асИ кад радња саучешћа (подстрекавање и помагање) није узрок кривично-правне последице, онда она и није самосталне природе, него подређене, зависне, акцесориум, дакле радње извршења. Следствено, зависи потпуно од ње и зато, узета сама за себе, одвојена од ње, радње извршења, чињеница је кривично-правно ирелевантна. Тако се долази до схватања основа акцесорности природе саучешћа, чије су последице од значаја и за материално и формално кривично право. Али, о томе ће бити говора у трећем делу овога рада. § 6. Противправност радње саучешћа. I. Противност гезр. повреда норме састоји се у томе, што се норми а не казненом закону противстаје (не ради се у сагласности са њом) одн. што се иста вређа. 42 ) Радња саучешћа садржи исто тако у себи извесну противност, само што та противност није непосредна него посредна, путем радње извршења, која, по себи се разуме, мора да буде у противности са нормом. У прилог овоме иде чињеница, да када радња извршења није противправна, онда ни подстрекавање гезр. помагање у истој није противправно. Из тога излази као логично

38 ) В. о Томе Живановић, ор. сИ:. 95—102. 39 ) В. о Томе: В1гктеуег, (Јећег 1Јг5асћепће2пН ип(1 Каизакизатшепћапа пп 5<ха{есћ(:, 1885.; ВшсИпј>, БЈе Иогтеп ипс! 1ћге 1Јећег1ге1:ип2, 1890., 2 изд., ОПтапи, 2иг [_ећге уот Каи5а1гизаттепћап2, ((ЈоШаттегз Агсћју 1иг 51:га{гесћ1:, св. 24.); ОаггаиА, ТгаЈге {ћеопцие е! рга^ие с!и сЈгоИ репа1 {гап^ајз, 1898,, 2 изд. II књ. 40 ) Разликовање услова засновано теоријом узрочности проф. Жнвановића (ор. сИ стр. 100). 41 ) Противно томе V. Вип, који на основу своје теорије о једнакости услова са гледишта узрочности, сматра и радњу саучешћа у кривичном делу, на основу те једнакости, као узрок кривично-правне последице. (V. Вип, 2иг !_.ећге уоп с!ег ТеИпаћше ап Јет Уегћгесћеп ипс! <1ег Ве§ипз1:1'2ип§, 1860.). 42 ) За појам противправности (за разлику од (ЗгаЈ-а ги Ооћпа, V. 1Ј521:а, Мауег-а, ВШтд-а и ВеИп§-а) потребна су два момента: (1°) повреда извесне државне норме, и (2°) нарочити облик те повреде извршене нападом на извесно правно добро. СПојам противправносгси заснован теоријом проф. Живановића — ор. сИ стр. 94.).

да противправност радње саучешћа није самостална већ условна, под условом, дакле, ако је радња извршења противправна, (На1зсћпег, Шгктеуег, ВеИп§, Оаггаис1). Противно овоме, Ни^о Меуег, а нарочито Нар^пег, заступају једно друго гледиште, поименце, да радњи саучешћа, као таквој, припада самостална противправност. За доказ тога они наводе да самосталност противправности радње саучешћа излази као логична последица из чињенице, што је радња подстрекавања гезр. помагања у кривичном делу угрожена казном. Нама ово не изгледа тачно из два разлога. (1°) Угрожавање казном, узето само за себе, никако није манифестација једне сзмосталне забране, гезр. једне самосталне противправности, а по готову то није случај код радње саучешћа. Угрожавање казном подстрекавања гезр. помагања дошло је као потреба диктирана разлогом правичности и разлогом криминално-политичким, а никако зато што радња саучешћа има једну самосталну противправност, једну специфичну противност норми. (2°) Непосредне противности норми нема, јер нема норме која би рекла, на пример: не подстрекавај на убиство. Посредне противности има, али то није довољно за појам самосталне противправности радње у питању. Из свега овога излази да првог момента потребног за појам противправности (самосталне), противност норми гезр. повреда исте, нема у радњи саучешћа. II. Други моменат, потребан за појам противправности, у томе је, што је радња, којом је норма повређена, управљена против извесног кривично-правног добра. Из овога излази: (1°) Да у радњи саучетћа нема овога момента, јер она исто тако није управљена непосредно против извесног правног добра. Радња саучешћа је услов одлуке извршиоца на радњу извршења кривичног дела, а ова је тек када се реализује, напад на извесно кривично-правно добро. Када се усвоји овај појам противправности, чији је други битни захтев нарочити облик те повреде, која мора бити путем напада, онда јасно излази да и овог другог момента нема у радњи саучешћа. Ту уопште нема напада, па следствено ни напада на правно добро. (2°) Али баш и када би било тога другог момента, ипак се тиме ништа не добија, јер овај други захтев (управљеност радње против извесног правног добра) условљен је оним првим, т. ј. да је њоме, том радњом, повређена норма. Како је, међутим, раније