Branič

3*

Број 11. и 12.

„Б Р А Н И Ч

Стр. 235.

§ 5. Основ и појам акцесорности саучеш-ћа. I. Под акцесорношћу саучешћа подразумева се једна извесна подређеност гезр. зависност радње саучешћа од радње извршења кривичног дела. Та подређеност долази као логичан и неизбежан резултат његове природе. Сам обичан појам речи саучешће доводи до таквог схватања. Учествовати, узети учешћа у нечему, значи извесну акцију, позитивну или негативну, предузету ради реалисања извесне друге акције. Када не би било ове последње, она прва не би ни постојала. Јер, баш по том обичном значењу речи, нико не може узети учешћа у нечему што не представља ништа. Значи, да радња саучешћз мора безусловно да претпоставља једну другу, од ње сасвим различиту радњу, постојањем које тек, може она да се замисли. Следствено, да би радња саучешћа могла да постоји, потребно је да истовремено са њом постоји и нека друга радња т. ј. са постанком ове последње могућа је она прва. Из тога, што радња саучешћа, узета сама за себе, не представља ништа све донде докле не постоји нека друга радња V којој она узима удела и услед које тек добија значаја, излази као сасвим логично, схватање природе радње саучешћа као подређене, акцесорне тој другој радњи, главној радњи, радњи извршења кривичног дела. Према томе, појам акцесорности саучешћа је јасан а зависност његова од радње извршења логична је и оправдана, и зато свако друго схватање истога било би немогуће и не би одговарало природи ствари. Да та акцесорност заиста постоји и да је, следствено, радња саучешћа подређене природе, доказ су позитивна кривична законодавства за које је радња саучешћа, узета сама за себе, чињеница кривично правно ирелевантна. Значи, да све донде докле се радња извршења кривичног дела не реализује у спољњем свету (у облику свршеног или покушаног кривичног дела) све дотле саучешће у радњи у питању не представља никакву противправну радњу. Потребно је, дакле, дефинитивно подвући факт, да је радња саучешћа акцесориум радње извршења овог или оног кривичног дела и са том чињеницом оперисати при свем даљем расправљању ове материје. II. Питање о основу акцесорности саучешћа повлачи за собом питање о значају истога за кривично-правну последицу произведену радњом извршења.

Узрок последице кривичног дела у питању увек је само радња извршења истога. Следствено, значи, да радња саучешћа (подстрекавање и помагање) није узрок последице кривичног дела, а није зато што радња саучешћа није онај телесни покрет ге$р. пропуштање истога, који сам собом чини садржину радње извршења, која је опет од своје стране једини и искључиви узрок произведене последице. Са друге стране, опет, није ни радња саучешћа без икакве своје последице, јер се уопште ни једна делатност не да замислити без икакве последице (закон узрочности је општи закон), само што овде та последица, последица радње саучешћа није она кривичнога дела у питању. Другим речима, да би радња саучешћа била узрок последице кривичног дела, морало би да буде потребно да је саучесник својом радњом проузроковао последицу; међутим, он својом радњом није проузроковао последицу него је то учинио извршилац својом радњом ге§р. нерадњом. 3 ') Али се сада иставља питање : да ли би радња извршења уопште била реализована и, следствено, произведена промена у спољњем свету, последица, да није било радње саучешћа? Ако се на ово да одречан одговор, онда излази као логична консеквенца, да радња саучешћа у крајњем резултату има ипак један позитиван значај за креирање последице у питању. На пример, између подстрекавања, с једне, и одлуке подстрекнутог на извршење извесног кривичног дела, с друге стране, постоји узрочна веза. Радња, пак, извршења узрок је последице кршичног дела. Следствено, коузелни низ постоји све од радње саучешћа до произведене последице гезр. до произвођења последице. Па ипак зато радња саучешћа није узрок последице кривичног дела него је само услов гезр. један од услова одлуке на извршење кривичног дела, одлуке подстрекнутог одн. помогнутог. Према томе стварање те одлуке јесте последица произведена радњом саучешћа, која је њен узрок. Ако се ово питање посматра са гледишта узрочности, онда ће тек поменуто тврђење бити оправдано. Суштина каузелитетског проблема састоји се у питању: да ли је сваки услов кривично-правне последице, узрок, или ако није, онда шта је критериум

37 ) ЖивановиК Ог. Т. Основи кривичног права општи део, друго издање 1922. год., § 26.