Branič

Број 9. и 10.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 175.

тако као и свог савременика и супарника на судским процесима — Хортензијуса. Али највећу пашњу свога доба обраћа на себе сам Цицерон чије само име надахњује све што је величанствено у говорништву. Његове врлине као говорника необично су велике и узвишене. У свима његовим беседама има велике уметности и вештине. — Он почиње обично, једним правилним уводом и са много припрема и удварања, већ унапред расположи слушаоце и труди се да придобије сву њихову пажњу и наклоност. Његов је метод јасан, а његови аргументи су уређени највећом складношћу. Његов је метод, заиста, много јаснији од Демостеновог, а то је једно преимућство којим га у погледу овога превазилази. Ми све код њега налазимо на своме правом месту; он никада не покушава да узбуђује слушаоце, докле год се не постара да их најпре убеди; а у узбуђивању, нарочито у нежним страстима, он је веома успешан. Нико не познаваше моћ и мађиску силу речи боље од Цицерона. Он их употребљаваше необичиом лепотом и сјајем; а у саставу и распореду својих реченица он је знаменит и тачан до највишег степена. Он је увек потпун и тачан, никад нагао и испрекидан. Веома је опширан и разгранат у сваком предмету; величанствен и у својим осећајима високо моралан. Његов начин говора је дакле, и ако врло разгранат и разнолик, ипак увек у потпуној сагласности са предметом. Цицерон важи као најбољи, најсавршенији говорник римски и први међу писцкма филозофима. Он се сматра као најсавршенији и најодличнији оратор судски што је икад постојао. Сваки се диви нарочито његовим судским беседама (пледоајеима) противу Вереса, изговореним у корист Милона и Лагаријуса као и политичким против Антонија и Катилине. — Његове беседе и сва његова дела чине утисак великог човека, али такође и човека са доста таштине и охолости. Као оротор Цицерон нема оне распаљивости и силине Демостенове, али његов стил је пун лепоте, украса и ненадмашне, јединствене елеганције. У осталом може се рећи да се ова два беседничка великана, Демостен и Цицерон, још и дан дањи сматрају као ненадмашни оратори; и било би можда сувише претенциозно и апсурдно ма каквог од модерних оратора стављени у исти или ма и приближно једнак ранг.

Да нређем на судско говорништва. Старо судско говорништво веома се разликује од модерног. Тако, судија је онда било у опште много више него данас, а закона је било мало и врло простих и непотпуних. Судске одлуке су, у великој мери осниване на правичности и здравом разуму. Напротив, у данашње доба у том погледу стоји другаче: систем закона је постао много компликованији, те је сада потребно нарочито и озбиљно проучавање истог. Са тог разлога је и постао и нарочити ред људи, који су цео свој живот посветили поглавито правној струци; било као судије, било као јавни правозаступници. И ако је вештина говора и сада од великог значаја и утицаја при доношењу судских одлука — нарочито при поротним и дисципл. суђењу, — ипак је она у данашње доба од секундарног значаја. Судско говорништво дакле, сада не игра онакву улогу као у доба старих грка, а поглавито Римљана, пошто је оно сада сведено, изузимајући у неким случајима, само на изношење стварних доказа, строгој и тачној иримени закона и законских уредаба. Према томе, познавање закона , много више од говорништва, постало је главни захтев у модерном правосуђу. Говорништво пред судом, у погледу намере и циља, разликује се од говорништва на народним зборовима у овоме: код народних зборова главно је убедити слушаоце; говорников циљ је, дакле, да их одлучи на какав избор или држање у ономе што он сматра за добро и корисно. Да би постигао тај циљ, говорник је приморан да утиче на наше страсти, на срце и на разум, да дакле, употреби све могуће начине и принципе који су могућности да нас покрену на какву радњу или делање. Али код говорништва пред судом, уверење је главни објекат. Ту није говорников посао да убеди судије о томе шта је добро или корисно, већ да им покаже: шта је право и истинито; па стога је, разуме се, главно и једино да се говорникова речитост има да обрати само њиховом разуму. Затим, судски говорници обраћају се једноме или само неколицини судија, који су већином личности старије, озбиљне и угледне; понашања примерног, а карактера чврстог. Ту они немају она преимућства, која мешовити и многобројни зборови допуштају, да се употребе разне вештине говора, па ни онда када би им природа самога пред-