Branič

Страна 82

.БРАНИЧ"

Број 4. и 5.

које је доцније стављено, јер и безтогаменица би имала све потребне састојке, пошто би се у том случају, место плаћања сматрало Ковин, које је у адреси означено. Суд мора по службеној дужности да мотри, да ли меница испуњава све услове, који су за њу у закону прописани, а не само по примедбама интересованих. Али суда се не тиче. да ли та меница у почетку свога стварања, није имала све те састојке. Разуме се, то попуњавање доцније, мора се увек вршити споразумно. Ако је неко прекршио споразум и меницу противно попунио, па то и докаже, онда такво попуњавање неће вредети. У овом спору дужници су поднели два оверена преписа спорне менице, један препис од 5. новембра 1923. год. што га је притежатељ извршио код једног кварта у Београду, и други оверен препис од 9. новембра 1923 год. која је притежатељ менице поднео првостепеном суду за град Београд, кад је тражио интабулацију издаваоцу менице, и у оба ова преписа види се, да није било на меници означено посебно место плаћања Београд, и дужници су за то од суда тражили да утврди, да после таквих радња притежаоца менице, не вреди доцније његово попуњавање посебног места плаћања Београда. Обе ове радње: тражено оверење менице код кварта и подношење оверене менице при тражењу интабулације код првостепеног суда за град Београд, нису онакве, које су предвиђене у Трговачком Законику и које се предузимају ради остварења меничних права, па да због тога притежатељ менице не може означити посебно место плаћања. Јер, са тражењем да се меница код кварта овери, очигледно не тражи се удејствовање никаквог права, које би притежатељ менице по меници имао. Оверити се може и бланко меница, па да се доцније поовлашћењу испуни и да вреди. А што се тиче интабулације, она је издејствована не по меници и по Трговачком Законику, већ по засебним писмену, одвојеном од менице, које је грађанске природе и које је цењено по Грађ. Суд. Поступку и Грађ. Законику, јер по овој меници непосредно, и то још пре њеног рока, као што је овде случај, интабулација се никад не би могла издејствовати. Одредбе нашег Трговачког Законика, које говоре о меници, скучене су и непотпуне. Из њих се непосредно и јасно не види све ово што наведосмо. Ово су више теоријски разлози и разлози основани на трговачком обичају, али они нису у супротности ни са једном одредбом нашег меничног законодарства, да се не би мопли усвојити, и да

би било забрањено примењивати их у смислу наведеноме, и за то држимо, да је Касациони Суд правилне примедбе по овом спору дао. У новом Предлогу Меничног Закона', који је недавно израђен, и на примедбу разним лицима и корпорацијама разаслат, овај је случај изрично предвиђен, и на овај исти начин расправљен, као што га је расправио и наш Касациони Суд, а и то говори у прилог свега наведеног. Последњи одељак § 2. новог Предлога Меничног Закона, који о овоме говори, гласи : „Приговору да на трати у време, кад је на њу стављена каква менична изјава, није било којег меничног састојка, нема места против трећег поштеног имаоца; а против кога другог само онда, ако онај, који чини приговор, докаже, да је меница накнадно испуњена неовлашћено или противно закљученој погодби. Исто вреди, ако су у трати остављена празна места накнадно испуњена нарочитим означењем доспелости (рока), места издања, места плаћања или платца (§4)." Драгић Н. Солдатовић, касациони судија. Изводи трговачких књига наших трговаца, које се књиге по законима наше Краљевине воде, допуштају се као доказно средство пред аустријским судовима под условом реципроцитета Наше Министарство Иностр. Дела актом својим од 16.-11. 1926. г. 5р. 871. доставило је Министарству Правде акт ове садржине: „Приликом разних процеса, које аустријске фирме воде пред нашим судовима против наших фирми, настало је питање о томе. да ли издатци (изводи) из С. X. С. трговачких књига имају пред аустријским судовима доказну снагу. Ово питање покренуле су тужене фирме. На молбу адвокататужилачких фирми, да им се у том погледу односно аустријског законодавства изда уверење, Аустријско Посланство је у појединим случајевима издавало следеће уверење: „На темељу § 296. аустр. закона о грађ. парнич. поступку од 1. августа 1925. год., као и чл. 34. трговачког законика, уведеног у живот законом од 17. децембра 1862. год., који законски прописи још данас важе у Аустрији, Аустријско Посланство у Београду овим потврђује-" да се изводи трговачких књига српско-хрватско-словеначких трговаца, које се књиге по законима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца воде, допуштају као доказно средство пред аустријским судовима, под условима реципроцитета" , С обзиром на бројносг ових