Branič

Страна 146 „БРАНИЧ" Број 7. и 8.

бр. 4330 поништио је горњзј; пресуду Апелац. Суда, са ових разлога: Апелац. Суд налази да се не може узети да је деобним писменом у акту бр. 34586 утврђено да се отац пок. С. а брат тужених поделио са својим оцем Лда је та деоба закона и да је том приликом пок. С. добио означени део имања. Разлог Апелац. Суда је тај што деоба, па и ова о којој је реч, претпоставља заједничко имање деобара; међутим да је у овом спору утврђено да је имање које је овде у питању искључива својина пок. Л., и овај по закону није могао да са својим синовима врши деобу свога имања. Таква деоба није деоба о којој говори гл. XIV грађ. зак., јер ова деоба прет^поставља заједницу имања које овд.е нема, већ да је она у суштини поклон. Овакво мишљење Апелац. Суда неосновано је. Закон ниуколико не стоји на путу, већ је по § 13. гр. зак. напротив оцу допуштено да своје имање, још за свога живота, подели са својом децом. Тиме отац, за живота свога, даје својој деци оно имање које је заједно са њима текао и које би им, као његовим наследницима, по смрти његовој припало. У ствари овде се још за живота очева између синова расправљају они правни односи који би се по смрти његовој имали по законским одредбама о наслеђу да расправе. Оваква деоба не може се сматрати као очев поклон деци, као што то Апелациони Суд узима. Иако деца по § 121. гр. зак. родитељском влашћу и њиховом управом својим родитељима имовину прибављају, ипак не треба губити из вида моменат, да ту деца улажу свој рад и да њиховом раду није циљ само да очево имање умноже, да оца богате, већ имају пред очима да ће то имање које су и она својим трудом повећала, једног дана и њима припасти. И оно што сам родитељ својим трудом прибави закон сматра да он то за своју децу прибавља. Када отац за живота, дели имање са својом децом не може се према томе узети код њега намера да чини поклоне својој деци, већ напротив намера његова да, како за свога живота тако и на случај своје смрти, уреди имовинскоправне односе између себе и своје деце, као и између ове узајамно; он ту у многим случајевима у ствари дели заједничку тековину. И правно схватање нашега народа никако не гледа у тој деоби поклон, као што на против Апелациони Суд нетачно узима, већ праву деобу имања која има да пречисти наведене правне односе, и од правног је значаја да таква деоба и остане у снази и да се она у краћем времену исправи ако ко њоме не би био задовољан, а не да та деоба

буде предмет распре, често после дугог низа година. Апелац. Суд неосновано узима да оваква деоба није деоба о којој говори глава XIV гр. зак., јер када овде према реченом није поклон већ у ствари деоба, онда се, с погледом и на §10. гр. зак. и на овудеобу имају применити одредбе гл. XIV гр. зак. Исто тако Апелац. Суд неосновано узима да овде не може бити ни задруге између пок. Л. и тужених већ да може бити једино речи о заједничком животу њиховом, зато што недостаје један од битних елемената за задругу — смеша имања, т. ј. није доказано да су тужени у опште имали свога сопственог имања па да су га смешали са очевим, Ниједна законска одредба не забрањује оцу да са својим синовима може образовати задругу. Образујући задругу са синовима, отац тиме већ признаје да има и њиховог дела, њихове сопствености у имању. Отац Л. могао је и дати известан део од свога имања синовима, туженога М. и Д. па с њима образовати задругу, и претпоставка је, да пок. Л. оделивши своје синове С. и С. и дајући им њихов део није могао имати намеру да њих фаворизује а остале синове, тужене, запостави. У погледу питања о постојању задруге између пок. Л. и тужених, Апелац Суд имао је, једно с другим да оцени. Да се изводом из деловодног протокола у акту бр. 34586 и уверењем судије за неспорна дела тврди да су Л. и тужени 1912. год. код Првост. суда тврдили уговор о задружном животу, али да се акта нису могла пронаћи јер су пропала за време окупације. Да испитани сведоци сведоче да је пок. Л. пошто је поделио своје синове С. и С. остао у задрузи са туженима до своје смрти — 1916. год. Да се у уверењима у рочишној белешци тврди да су тужени М. и Д. малолетни у време деобе — 1899. г. живели доцније и као пунолетни са својим оцем и да су као пунолетки били власни да са оцем тврде уговор о задружном стању. Према свему овоме, и осталом што је извиђајем овога спора констатовано, Апелац. Суд је имао да оцени по закону, да ли је овде потпуно или бар до велике вероватноће доказан задружни однос између пок. Л. и тужених, а да ли према томе овде има места примени § 528. гр. зак. Апелац. Суд има да цени да ли је доказано постојање уговора о задрузи, и ако би то стојало, онда се овде има да примени § 528. гр. зак. а Апелац. Суд, ако такав уговор постоји, не може, противно јасној вољи уговорача изјављеној по једном законом допуштеном правном по-