Branič

Број 11.

„Б Р А Н И Ч

Страна 193

наше доба. Да се грешни нехат и апатија свих позваних за лечење и уздизање нашега »Правосуђа не заснивају случајно на тој тако мало оправданој нади, када је у питању будућност наше земље, будућност, која се мора још од сада градити на основи најширега морала и солидности и на једној етичкој и здравој социјалној структури? Ако би то био овде случај и та нада руководила толерирање оваквога стања, зло је тим кобније. Наше се Правосуђе мора без икаквог одлагања брзо и смишљено санирати. Његово уздизање је императивна дужност влзде и народне скупштине, па, ако хоћете, и целе земље, ако се ова два чиниоца буду и даље оглушивала о ту своју дужност прворедне важности. За решење тога питања предложили смо неколико главних мера и истакли, да би једна од њих била: материјално обезбеђењг судијског реда. Неоспорно је, да наш судијски ред није материјално обезбеђен. Није ни приближно онако, како би према нашим приликама могло, када већ није онако, како је он у другим земљама обезбеђен. Фатум је нашег Правосуђа био тај: прво, што су сви режими и све владе на њега увек највише полагали, њему све — и што треба и што не треба у дужност стављали, јер су у њега највише вере имали, тако да је јадна Богиње Правде у нашој земљи са њеног високог и пуног достојанства пиједестапа свлачена и везаних очију каткад шетана по ћорсокацима нашег политичког вашаришта. Она се те зле судбине спасавача кад год су настајале здраве и нормалне прилике у земљи. До ратова је, ииак, крај свих тих искушења, она остала узвишена. И тај фатум, до5ро нам познат, ни сада је не напушта, јер је судијски ред, захваљујући несхватању основних државних интереса одсгране свих парламената и влада, остао необезбеђен и принуђен да се хвата у коштац са тешкоћама садашњега економског стања. С тога данас, када се толико прекора упућује нашем судијском реду, ваља искрено признати, да он није за све крив. Полазећи од сасвим основане и умесне поставке, да се оним државним органима којима се поверавају живот, част и имање суграђана у једној земљи, морају обезбедити не само потребан минимум за живот већ и известан вишак за савремену удобност у животу и

лично усавршавање, да би се онимогли еманциповати ма и покушаја корупције и свих осталих штетних утицаја, већина модерних држава законски су материјално обезбедиле судске чиновнике знатно боље од осталог управног чиновништва. Типичан је пример за то Енглеска, у којој судски чиновници примају веће плате и додатке од управног чиновништва осталихструка саистим квалификацијама и годинама службе, тако да је сразмера те разлике у платама и додатцима све већа, у колико су већи и сами положаји тих чиновника иначе равних категорија и група. Против тога нико у тој земљи није устао. Тако је земаљска управа тог великог и практичног народа правилно решила то питање и реално схватила државне интересе. А како је код нас? Из домена мисли и њиног разлагања да уђемо у стварност. Држава је тако мало урадила на томе пољу, да је право чудо, да је ипак један део судијског реда сачувао своје достојанство. Нетреба ни много речи, ни цифара. Још мање каквих разлагања. То најбоље илуструје факат: да је држава судијском реду и судском особљу просечно повисила плате и додатке 6—8 пута према предратним, док су све животне потребе после рата поскупиле 20, 30 па и више пута. Није им дакле обезбеђен ни просечан минимум прихода према садашњем економском стању и потребама живота. Може ли се код таквог стања захтевати са правом да се судије и судски чиновници посвете свим својим бићем служби и интересима замље? Може ли се онда оправдано замерити, што су и судије, ти заштитници Правде, у садашњој декаденцији морала подлегли једним делом искушењима живота, порока и страсти? То је тај факат, који је чувар Правде са толико одлучности констатовао, али оставио необјашњен. То је то зло, у чије порекло он није хтео улазити и испитивати га, као што га није ни почео да радикално лечи. Али је оно ту. И нека се нико ко сноси пред историјом одговорност за данашње дане не заварава, да ће га она оправдати изузетношћу политичких прилика код нас за тежак грех према земљи, што није све учинио што је требао и могао за унификацију судскога законодавства и за спасааање иуздизање нашег пољуљаног Правосуђа.