Branič

Страна 226

„Б р А н и ч"

број 12.

вором је међутим, спорна вредност тачно утврђена. Да ли пак цена у уговору изнета одговара и правој цени купљеног, односно продатог имања, највише је било стало уговорачима да то утврде. Али, и ако они нису то били тачно утврдили при закључењу уговора, опет то ниуколико не може утицати на спорну и папирну таксу, него може бити једино предмет новога спора. Ако је се продавац при продаји преварио те је за незнатну цену продао своје имање, или ако је се купац при куповини преварио. те купљено имање преплатио, то иде искључиво на имовинску штету једнога или другога, а никако не може утицати на спорну и папирну таксу, која се има наплатити према поднетој законској исправи, т. ј. према купопродајној цени у уговору изнетој. Једном речи кад је у спору уговор законски сачињен, једино мерило за наплату спорне и папирне таксе је купопродајна цена, која је уговором утврђена. Непризнавању спорне вредности уговором изнете могло би бити места кад би био случај под напред поменутој тачци б), али, тај случај предвиђа чл. 29. закона о таксама, и по истом то је била дужна и имала је права да чини само она власт која је уговор о куповини и продаји потврдила. Што се тиче тач. напред поменуте под в) из чл. 23. закона о таксама јасно је, да кад власт која је уговор тврдила није посумњала у истинитост пријављене вредности имања, у купопродајном уговору описаном, и није наређивала нову процену, него уговор потврдила, а та је власт једино била у праву и могућности да у то посумња, онда ни једна друга власт, па ни суд, нема права да нареди нову процену имања. Чим је дакле уговор овај потврђен, он је постао јавна исправа, те и потпун доказ о ономе о чему гласи, због чега ни једна ни друга власт нити може нити сме тај потпун доказ одбацити као обично писмено, пошто би то било противно законским прописима у § 178., 187. и 188. грађ. судског поступка. Према свему изложеноме Касациони Суд на основу тач. 2. § 16. зак. о своме Устројству даје ово своје мишљење : 1) да ни једна парнична страна у напред поменутим споровима не може у погледу наплате спорне и папирне таксе негирати спорну вредност опарниченог непокретног имања, кад је вредност тога имања означена у уговору и без икаквих ограничења и услова; 2) Да првостепени суд нема права у погледу наплате спорне и папирне таксе, приликом расправљања ових спорова, да

поставља питање парничним странама о томе, да ли спорну вредност опарниченог имања признају или не, јер је то беспредметно с обзиром на то што је вредност већ назначена у уговору; 3) Да првостепени суд нема права да наређује нову процену непокретног имања кад је цена имања у купопродајноме уговору тачно изражена, и 4) Да се спорна и папирна такса има наплаћивати само према вредности непокретног имања означеној у купопродајноме уговорузаконски сачињеном и потврђеном. Др . Јан . Јовгновић. Писац дописа објављеног у каквом листу под пуним потписом пишчевим, одговоран је за инкриминисане изразе без обзира на то што пред судом изјављује да у његовом оригиналном допису није било тих инкриминованих израза. Начелник среза ј. тужио је суду Лукијана Б. зато што је у листу „Правда" од 3-IX-1923 г, дао допис под својим потписом, а под насловом „Вапаји из народа", у коме му је нанео увреду и клевету у званичној дужности. Оптужени Лукијан признао је.да је листу „Правди" послао поменути допис, али се брани да у његовом допису није било инкриминисаних израза, већ су исти дометнути од уредништва листа. Првостепенн је суд пресудио: да се тужени Лукијан за ово дело клевете нанете путем штампе државном надлештву казни са 1 месец дана затвора.. а за дело увреде пусти испод суђења. Разлози су, у главном, били ови: Дело у питању извршено је путем штампе у 1923. г. под владом старога закона о штампи а извиђање и суђење по овоме делу врши се данас под владом новога закона.. те суд налази, да се на основу § 11. каз. з. у овом случају има судити по старом закону о штампи као блажијем од новог закона. Даље је нашао: постојање клевете доказује се бројем листа „Правде" у коме су изнети неистинити факти противу полицијске власти, а кривична одговорност оптуженог Л. доказује се тиме што је допис са инкриминисаним наводима потписан његовим пуним именом, као и његовим признањем да је уредништву „Правде" послао допис у коме !е протествовао противу незаконитих поступака полиц. власти. Одбрану оптуж. Лукијана за инкриминисане наводе у допису није он написао, већ да су од стране Уредништва додати, суд не уважава, јер се то ничим не доказује, док је уредник „Правде" изјавио да ништа у догшсу оптуженог Л. није мењао и да се дописи са пуним потписима штампају онако како су по-