Branič

Број 12.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 223

коштања његове гломазне непродуктивне машине, његово систирање би ваљда уразумело наше политичаре да се не сме радити онако као што они сада раде, па када би после извесног времена ушли у нов парламенат ваљда би у њ ушли с расположењем и са спремом бољом и кориснијом и за своју репутацију и за истинске интересе земље. Без систирања парламента на извесан низ година, ми нећемо успети да изиђемо из хаоса у који нас је садашњи парламентаризам бацио. У нашој земљи у којој избори нису били у стању да нам дају један добар парламенат, може да се нађе педесет паметних и поштених људи који би, постављени на чело управе земље и на важнија места управне хијерархије, могли да испуне задатак да организују нашу државу како ваља. А када се наша држава организује тако да управни систем може у њој добро да функционише, моћи ћемо се опет вратити парламентаризму, али правом парламентаризму, у коме се активност народних посланика испољује у самом парламенту, а не у кулоарима разних надлештава, и у коме народни посланици не смеју да се ангажују ни за унапређивање ни за постављање, ни за смењивање државних чиновника, него се њихова критика државне управе, као год и њихова законодавна иницијатива врши отворено усрец парламента. Када се уклони главна запрека која стално омета сређивање наше администрације, прва ствар која би требала да се уради била би та да се ревидира управна подела наше земље, и да се она сведе најпре на 12 или 14 области, и на каквих 250 срезова, а по могућности редуцирати и број општина. Затим требало би тачно одредити надлежност обласних самоуправа, срезова и општина и свакој од тих јединица уступити послове који јој припадају. Осим тога одредити компетенцију за решавање појединих послова, које би у већини случајева требале да у првој инстанцији свршавају општинске и среске власти са правом жалбе на Жупаније и на компетентна Министарства, редуцирајући на минимум компетенцију Министарстава за решавање послова у првој и последњој инстанцији. Уза све то наравно треба ло би да се саставе и административни закони зацелуземљу и „ПословниРедови" за^поједина колико државна, толико и самоуправна надлештва. Тај посао би се могао свршити и реципирањем најбољег од 6 разних управних законодавстава по којима се наша земља сад управља, удешавајући то законодавство према финансијској моћи земље. И то би било једно решење које би довело реду. Добило би се и у реду и у времену.

Кад се све то уради може да се пређе ревизији чиновништва. Ако се административни закони направе имајући у виду економску снагу земље — а на то се мора пазити, — увидеће се да се нашом земљом може управљати са доста мањим бројем чиновника но што их ми данас имамо. Изгледа да у полицијској струци има доста велики број неквалификованих чиновника. За то кад се приступи редуцирању требало би у првом реду редуцирати те не:<валификоване чиновнике, а места која по новом плану остану празна попунити способним пензионисаним квалификованим чиновницима, који би изгубили право на пензију кад се не би хтели примити службе која би им се понудила. После свега тога требало би одмах законским путем огарантовати сталност свим чиновницима, колико државним, толико и самоуправним, да не би ни самоуправе се даље забавиле пензионисањем и постављањем чиновника из страначких обзира и стварањем несрећника и незадовољника. Најзад требало би знатно повећати плате чиновницима који би се задржали у служби. На крају требало би усвојити нарочите одредбе које би онемогућиле пензионисање по молби појединих чиновника још способних за службу. Само тим путем можемо са надати да бисмо могли добити једну бољу администрацију но што је она за коју се сви слажу да је окарактеришу као недобру, а која само као такова оправдава личне интервенције и за најситније админисгративне послове и народних посланика и адвоката, од којих један доста велики број и не ради судске послове него живи од самих интервенција —, појава, коју сам ја, који сам био петнаест година адвокат у Далмацији, угледао по први пут у свом животу овде у Београду. И та појава даје у исто време и карактеристику и осуду наше администрације. Питање уређења наше адмицистрације је по мом дубоком уверењу нерешљиво у режиму нашег парламентаризма. Али оно није ни мало тешко ако се парламенат за неки низ година уклони. То је моје најискреније уверење. Али признајем да пре двадесет година не би ми на памет пало да ћу једнога дана под својим потписом изразити такво уверење. То је сигурно зато што су пре двадесет година и Народна Скупштина Краљевине Србије и Хрватски и Далматински и Сарајевски Сабор били много ближи парламентаризму но што је то случај са Народном Скупштином Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.