Branič

Страна 20

„Б Р А Н И Ч ! '

Број 1—2

призната — (1^а зос1е1е п'а раз с1'јп1еге1 а се ^ие 1ез ћаЈагсЈз зоЈеп! гесоппиз). Принцип тај усвојен је без изузетка у Холандији, Белгији, Румунији, Пољској неким швајцарским кантонима и другим неким државама; а са извесним изузетцима усвојен је у: Шпанији, неким кантончма Швајцарске, Италији, Португалији, Мексику и др. — У главном, у земљама латинске културе и цивилизације, било у целости, било са више или мање модификација и изузетака, истраживање очинства принципијелно је забрањено. На против, у земљама германске цивилизације влада, у главном, принцип супротан овоме у земљама латинске цивилизације. У тим земљама готово никада истраживање није било забрањено и важио је увек, вишемање, либерални принцип. Тамо је донекле задржан и данас принцип У1г^1п1 сгесШиг, по коме постоји претпоставка, да је отац детињи онај, кога је за таквог мајка означила. Спор се обично свршава заклетвом. Али док је положај ванбрачног детета у односу према мајчиној породици изједначен са положајем брачног, дотле оно не улази у породицу пронађеног оца, већ једино према њему стиче право алиментације — издржавања. Величина издржавања одређена је негде законом, а негде је остављено Суду да је одреди. Овај принцип важи у великом броју северо-америчких сједињених држава. У Норвешкој је питање истраживања очинства марљиво расправљено и решено, законом од 6. јуна 1892. године. Човек противу кога је управљена претпоставка очинства дужан је да подигне тужбу за одрицање, ако жели да одбаци очинство које хоће да му се наметне. Спор може бити решен и заклетвом. Детету припада само издржавање до навршења 5. године. И немачки грађ. законик, од 1900 год. усвојио је принцип алиментационог патернитета, по коме је истраживању циљ: да се пронађе отац, — само да би имао ко да издржава дете, — а не да би дете ушло у породицу и друштвени положај свога пронађеног оца. У Русији законом од 1902. године било је забрањено истраживање очинства, али ако отац евентуално призна дете, дужан му је био давати издржавање до пунолетства, а и мајци је припадала накнада. У Шведској законом од 17. марта 1905. год. дато је ванбрачној деци и право наслеђа према својим родитељима. У Данској по закону од 27. маја 1908. год. дете ванбрачно изједначено је са брачним у породици своје мајке и у погледу наследних права. Истраживање очинства је дозвољено,

али са једином последицом, да се отац осуди на давање издржавања. По чл. 11. данског грађ. законика, који је врло оригиналан, ако се не зна тачно ко је отац детињи, између више људи, они се сви оглашују солидарно одговорним; али онај, који плати издржавање, има право рекурса према осталима, за тражење од њих њима припадајућег пропорционалног дела, и стоје му на расположењу све принудне мере, у томе циљу, као и мајци. По чл. 13. истог закона, сваки онај кога једна жена покаже да је отац њеног детета, дужан је, ако хоће да се ослободи оптужбе, да под заклетвом изјави пред судом: да са дотичном женом није имао сексуалних односа, у времену када је могао постати отац детињи. У случају, пак, јаче претпоставке противу некога човека, молиља може добити право да изјави под заклетвом: да је у доба судом утврђеног периода времена, имала односа само са оптуженим, а никако са другима. У Швајцарској се је водила борба између утицаја германског и романског, између принципа забране и принципа слободног истраживања очинства. И до унификације грађанског права, која је извршена доношењем закона од 1912. године, постојала су разна контрадикторна решења овога питања у појединим кантонима. Закон од 1912. године с-нкционисао је истовремено и принцип патернитета и принцип матернитета. По принципу матернитета дете ванбрачно улази само у породицу своје мајке. Тужба за истраживање очинства је у главном новчаног карактера; дете добија само право издржавања; али у извесним изузетним случајевима ова тужба постаје чисто статусна (51а1изк1а§е), са свима дејствима у погледу очевог имена, очинске власти и наследства. То су случајеви: ако је противу мајке извршен злочин, или се је завођач послужио обећањем женидбе, илн злоупотребом власти, Тако су помирена и задовољена, донекле оба супротна гледишта, у једном синтетичном решењу. Швајц. законодавац, вели 1ћо$р1е(1, консакрирајући принципе модернога права, водио је рачуна, у колико је могуће, и о локалним обичајима, којих се становништво нарочито држи. И у томе је доста успео. Енглеско право. — Енглеска, услед свога инсуларног географског положаја, није подлегла рецепцији страног права, ни у погледу ове, као ни у погледу других правних установа. Енглеско је законодавство, и по овоме питању, лично, чисто енглеско, и инспирисано је, у главном, духом и обичајима на-