Branič

Страна 28

.БРАНИЧ'

Број 1 — 2

прављање. Овде је за друштво опасност од учиниоца много већа, но што је то случај код обичног злочинца. Зато овде оно што казна не може да користи, треба да користе нарочите мере безбедности, које су код потпуно урачунљивих само допуна казне, а које су код непотпуно урачунљивих нешто много више од допуне казне, јер су друштвена нужност, друштвена самоодбрана. У те мере безбедности за потпуно неурачунљиве убрајају се: стављање у завод за лечење и неговање, стављање у душевне болнице, где се стављају психопати после издржања смањене казне. Важно је напоменути да пројект предвиђа још и завод за пијанце и васпитни завод. Скитнице, крадљивци и блуднице стављају се у завод за рад. Ова лица пројект сматра за лица са слабом вољом и пошто њих казна не може за увек да поправи, то је онда за њих потребно подуже васпитање у заводу за рад. — У ове мере безбедности спадају још и мере противу злочинаца из навике, који се по издржању казне задржавају још неко време у заводу за безбедност, као опасни по јавну безбедност. Ово задржавање је за то што се сматра да овакви злочинци и по издржаној казни у слободи престављају још извесну, и то не малу, опасност за друштво, јер се код њих (према статистици досадањој) са вероватноћом може очекивати поврат чим се пусте у слободу. Задржавање оваких лица у нарочитом заводу за безбедност (Уешаћгип§5ап81аН) није никаква казна затвором, јер овај завод није казнени завод. То је просто једна детенција, која нема карактер казне, већ једино иде за тим да поправи лице у питању, а пре свега да само друштво заштити од таквих лица. С времена на време мора се обављати преглед оваквих лица у заводу, да се утврди: да ли је и даље умесно њихово задржавање у заводу или није. Са овим смо се опет вратили на главну тему, — а то је да поправка злочинца није једини циљ казне, већ да се са кажњавањем (и употребом мера безбедности) подједнако води рачуна и о целини (генерална превенција). Као што се види из свега довде изложенога, циљ свих поменутих мера безбедности јесте осигурање друштва од злочина. Оно што ]е битно код свих ових мера јесте то, да њима није одређено време трајања, оне треба да трају толико, док пруже друштвену стварну заштиту, а чим престане потреба за ту заштиту, злочинац се пушта у слободу као више безопасан, — поправљен. Само код појединих крив. дела, изузетно је одређена апстрактна граница трајања мера безбедности. Пошто о свему овоме имају да

одлуче судије, то се претпостављају високе моралне гаранције и непартизанство судијског реда, Тако смо дошли до једнога питања, које је данас веома актуелно, а то је: каква треба да је улога судије у примени новога казненог закона ? На место досадањег проблема: утврдити обележја кривичног дела, за судију се истиче други много важнији и крупнији проблем, а то је кривац. Судија је дужан да тачно пропрати све фазе кривчевог душевног покрета, који га је довео до извршења кривичнога дела, јер он апсолутно друкчије не може оценити, колико је јака злочиначка воља, и колико су спољне околности утицале на кривично дело, а без овога он не само да не може одредити правичну казну, него не може још горе одредити коју ће од многобројних мера безбедности да примени. Судија мора дубоко да испита: да ли је узрок кривчевог дела у самој личности кривца или је узрок више у спољашњим приликама у време дела. Н. пр.: код изазватог стања, стања нужце, нужне одбране н. пр. ако су на злочинца деловали нарочити мотиви, — то је онда ту у питању тренутни злочинац (Ое1е§епћеИбУећгесћег), кога треба казнити блаже јер нема изгледа да ће се опет поновити прилике, које су га побудиле на извршење кривичног дела. Ако пак судија у свом испитивању утврди обрнуто: да је тежиште конкретног случаја на самој склоности воље учиниочеве, — то онда судија има иред собом злочинца из навике, противу кога се мора поступити енергичније. Руковођен овим идејама пројект је веома размакао границе судијског одмеравања казне у циљу да примора судију да сваки случај индивидуалише. Досадање скоро облигатно обазирање на судску праксу и заклањење за шаблонски рад, са којим се имало врло хрђаво искуство у погледу слободе и имена грађана, не могу се помирити са новим схватањем пројекта. Да ће шаблонски рад бити онемогућен за убудуће, то се лепо види из тога, што пројект само у појединим најтежим случајевима обележава кажњиву радњу као злочин, а за већину случајева границу између злочина и преступа оставља неодређену, -- што чини да се скоро никад у праксинеће моћи стећи две једнаке пресуде. За сваки конкретан случај остављено је судији, да у току испитивања детаља који се односе на дело и кривца кажњиву радњу обележи било као злочин било као преступ. Утврђивање детаља, нарочито психолошких момената има да послужи судији на то, да он поред казне, која као што поменусмо служи васпитању, примени и мере безбедности тамо где то захтева заштита друштва. Са овим је, као што се