Branič

Страна 76

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

у спору са наследником продавда М. добила спор и тужени осуђен на издање тапије, чиме је утврђено, да продавац у времену продаје овде туженоме није био несумњиви сопственик, и прв. суд противно § 293 гр. з. није могао тапију тврдити на туженога, јер је он добио тапију од лица које није сопственик, Разлог првост. суда да по § 298 гр. з. од два сукцесивна купца постаје власником онај који је пре уведен у баштинске књиге или ко је први добио тапију био би умесан, да је приликом потврде спорне тапије поступио онако како се то тражи § § 295. и 296. гр. з. и расписа Министар. Правде код истог когл се судови при потврди тапије имају придржавати, што овде није учињено, јер је архивар поднео погрешан извештај, да имање није у спору и на основу овако погрешног извештаја тапија потврђена. Али како је накнадним извешћем архивара утврђено да постоји спор око продатог имања засноЕан 20. априла 1922. г. и окончан пресудом од 9. нов. 1925 г., због чега је првост. суд позвао купца — овде туженог да врати тапију ради исправке од стране суда учињене грешке — онда тако потврђена тапија не може произвести своје правно дејство. Према првом купцу тужитељки М., јер тужена не може бити лишена свога права само услед грешке суда". Зато је преиначио пресуду првост. суда и својом пресудом од 7. окт. 1927 г. Бр. 6341 пресудио, да се стара тапија поништи. Касац. Суд у свом 1[ оделењу ништећи пресуду Беогр. Апел. Суда под 20. дец. 1927 г. Бр. 13093. дао је ове примедбе: „Погрешио је Апелац. Суд, кад се је, преиначавајућу пресуду Првост. Суда, задржао само на формалним недостацима у спорној тапији, већ је био дужан да се упусти и у оцену саме садржине тапије, имајући приликом те оцене на уму и то, да судска пресуда по којој је досуђено право ранијем купцу М. има правног дејства само између парничних страна, а не и према трећим лицима, и да право тужилачке стране у овом спору има да се цени и с обзиром на наређење чл. 58. Уредбе о убрзању рада. Београдски Апелац. Суд није примио ове примедбе Касац. Суда, већ је 30 децембра 1927 г. под Бр. 8527 дао противразлоге, који су у главном исти као и у разлозима његове пресуде додајући: „Разлог Касац. Суда, да пресуда може имати правног дејства само између парничара, а не и према трећим лицима, у овом случају не може ићи на штету права тужитељке по томе, што се овде по издању тапије од стране продавца М. купцу овде туженом морају узети у обзир и продавац

и купац, и по томе продавац М. у погледу наведене пресуде није треће лице већ баш парнична страна, која је осуђена на испуњење уговора а тужени је пријемник права тога парничара М., који на спорном имању није могао добиги више права него што је на истом имао сам продавац, а овом опет пресудом није признато право на продато имање туженом. Према томе пресуда, којом је признато право сопствености ранијем купцу тужигељки везује и продавца имања по спорној тапији, па тиме пресуда мора имати правног дејства и према новом купцу коме је М. имање као спорно продао. Према овоме и нема места позивању Касац. Суда на чл. 58. Уредбе о убрзању рада, пошто и тај пропис предвиђа пренос имања од стране сопственика. Најзад о овоме постоји и одлука Опште Седнице Кас. Суда од 1. Јануара 1927. Бр. 11673 у којој је сличан случај противно расправљен. Касац. Суд у својој општој Седници од 1. марта 1928 године, Бр. 1202 усвојио је примедбе свог II. одељења а противразлоге Апелац. Суда одбацио са једним гласом већине. Саопштио ЈисЈекз Пресуде Првостепених Судова, изречене по чл. 46. ст. II закона о таксама, подлеже расматрању Апелационог Суда. Ужички Првостепени Суд нашао је, да у радњи оптужених К. и М. и то: опт. К. што је од опт. М. купио три употребљене и поништене таксене марке од по 10.— дин. за рачун С. те их овај утиснуо на своју тужбу а оптуженог М. што је те марке продао оптуженом К., стоји дело из чл. 46. став II Закона о Таксама, па их је пресудом својом за поменуто дело казнио са по десет дана затвора. По изјављеној жалби државног тужиоца и оптуженог М., Првосгепени Суд послао је сва акта Касационом Суду на решење, који их је писмом свога I оделења Бр. 8873 1927. г., вратио нерасмотрена Првостепеном Суду с препоруком, да се иста пошаљу Апелационом Суду, те да он претходно донесе своју одлуку. Београдски Апелациони Суд писмом својим Бр. 7015/927 г. послао је понова Касационом Суду цео предмет, налазећи да му је исти погрешно упућен, јер по чл. 66. тач. 1. Зак. о Таксама, на пресуде, које доносе првостепени судови по чл. 61. истог закона, има места жалби Касационом Суду. Прво оделење Касационог Суда остало је при своме гледишту у акту Бр. 8873 са разлога: што се ово кривкчно дело по другом одељку чл. 46. Зак. о Таксама, казни по