Branič

Страна 90

.БРАНИЧ

Број 5

ГЈослаником се, према томе, постаје даном избора под раскидним условом, да му се избор не поништи. Од дана избора до поништаја мандата, он не престаје бити посланик. У случају пак да му се мандат не поништи, он се сматра да није никако престајао бити народни посланик рачунајући од дана избора. С тога ми сматрамо, да се има ценити, да ли је један народни посланик испунио услов из тач. 2. чл. 72. Устава односно чл. 13. изборног закона, према оном моменту, кад је тај народни посланик постао послаником, тј. према дану избора. Самим тим ми смо одбадили оно мишљење по коме се испуњење услова из горњих законских прописа има тражити од народног посланика најдоцније на дан верификације његовог мандата. Ово друго мишљење је непрактично, поред тога што може бити опасно приликом његове примене од стране партизанске већине скупштинске. Претпоставимо да једно лице нема 30 година, оно ће остати код своје куће и држати код себе пунономоћије све док не напуни 30 година. Истина, дужност је народних посланика, да буду у очи оног дана, у који је Народна Скупштина сазвана Краљевим Указом у месту где ће Скупштина држати своје седнице (чл. 1. Пословника) али, не постоји у нашем законодавству, никаква санкција против оних народних посланика, који не подносе своја пуномоћија на верификацију Народној Скупштини. Константна скупштинска пракса потврђује ово наше становиште. У томе случају ми имамо народног посланика, који ужива посланичка права, на-

рочито имунитетско право, а не врши своје посланичке дужности и не испуњава један од услова из чл. 72. Устава односно из чл» 13. изборног закона. Очевидан парадокс ! 7 ).

7 ) По извршеним изборима на дан 18. марта 1923. год. посланици странке г. Радића нису поднели Народној Скупштини своја пуномоћија на верификацију, нити су у опште дошли у Београд. По овом питању, већина Верификационог Одбора је решила, да предложи Народној Скупштини „да се одлука о верификацији избора и мандата горе именованих лица (т. ј: посланика странке г. Радића) одложи све док њихова пуномоћија не буду упућена Одбору на рад". -- Мањина Верификационог Одбора је формулисала друго мишљење. У одвојеном мишљењу чланова демократске странке у Верификационом Одбору, речено је, између осталог, следеће: „Околност да се извесни посланици нису на време противно чл. 1. Пословника, одазвали својој дужности и приказали своја пуномоћија, не може да оправда одлагање и испитивање одлуке на извесно време, јер Верификациони Одбор и Народна Скупштина и без пуномоћства, које је само једна формална потврда, у стању су, да донесу на основу изборних акта, основане одлуке о ваљаности избора. — Избор појединог народног посланика није његово приватно право, а испитивање о ваљаности избора не може да буде везано за чињеницу формалног предавања пуномоћија. — Испитивање ваљаности избора потребно је, да би се обезбедило право народа, да буде ваљано заступан, јер по чл. 88. Устава изабрани посланик ужива главно право народног посланика — имунитетско право — већ од дана избора, тако, да одлуком предложеном од већине Верификационог Одбора долази се до стања, да изабрани посланик ужива пуни имунитет за време читавог заседања, све докле буде таква његова воља, а народ остаје без сазнања да ли је по закону изабраном посланику заступан или није. Најзад и Народна Скупштина сама лишава се права и могућности да то испита и реши". — Стенографске Белешке Народне Скупштине. Ванредни сазив за 1923. год. I књига стр. 18. (Наставиће се)

Есконтна листа* 0 — Бор. А. Милојковић, судија у пензији —-

I. Уопште. — Правни посао, за који се везује есконтна листа, управо чији је доказ есконтна листа, везан је искључиво за меницу на коју се она односи, којој се увек прикључује и чију правну судбину најзад и дели. Тај посао по српском меничном праву не долази никад као самосталан правни посао независан од менице, већ се увек провлачи као т. зв. споредан правни (одн.: менични) посао уз сам менични правни посао, и то

*) Пошто за есконтну листу наше законодавство не даје потребна наређења колико захтева та важна приватна исправа, и пошто ју наша правна наука до сада није узимала као доказно срество зш §епепз, то и против воље у излагању морамо бити мало опсежнији, Желели би да се овај важан трговачки обичај и предмет судске праксе што свестраније претресе и прокритикује и од других.

како у приватно правним трансакцијама, тако и на суду у споровима. Правни посао везан за есконтну листу, дакле, увек је условљен претходним постојањем меничног уговора. Зато се и уговор, чији је доказ есконтна листа назива споредан менични уговор, за који многи неки правници држе да с формалне стране нема свога ослонца у закону, сматрајући при том погрешно саму есконтну листу за тај уговор. Постанак есконтне листе. — Есконтну листу створила је наша трговачка пракса. Она је постала из трговачког обичаја у приватно-правним трговачким трансакцијама. И судска пракса, која ју је примила без услова и ограничено, примила ју је из трговачког обичаја и не чини никаква приговора на њу. Примљена и у приватно-правном саобраћају и у суду, есконтна листа — и ако без ослонца