Branič

Број 6 и 7

,Б Р А Н И Ч*

Страна 137

Најзад писац је на несумњив начин доказао, да је назив „крвна освета", кад је о њој реч као о једном периоду приватне реакције, посве нетачан, јер су повређени реаговали, светили се и на друге начине, а не само путем крвне освете. Зато правилно налази, да се тај период пре може назвати „освета", под који би појам дошла крвна освета и освета у опште, него само „крвна освета", пошто је овај последши назив много ужи од првог и због тога није у стању да обухвати све облике освете као приватне реакције противу извршилаца крив. дела. Приликом излагања о зачетку и еволуционом развоју умира изложио је узроке, који су довели прво до драговољног а затим до принудног умира, који већ претпоставља један савршенији облик друштвене организације и при томе је јасно изложио да је за постојање умира, односно за нестанак крвне освете потребно двоје: Прво уверење код чланова једне друштвене заједнице, да је крвна освета штетна по њен правилан развитак и напредак и друго једна јака организована власт, која би своју вољу по потреби и силом могла наметнути члановима те заједнице. Крвна освета је по њему један општи природни и социјални закон, чије трагове налазимо у прошлости свију старих културних народа, специјално пак налазимо је код Словена, где се одржала до најновијег доба, па је чак ушла и у писано право. При том је изнесена интересантна разлика, која постоји између крвне освете и модерног кривичног законодавства. Јер док је законодавство, заједно са општим културним током човечанства, корачало џиновским корацима (тИ 81еђептеЈ1епзИе{е1п како би се изразио Хегел), дотле је крзна освета и поред извесних промена, које су наступиле током векова у њеном еволуционом развоју, сачувала сву ону првобитну свирепост и све предрасуде из старих времена. — Ми на пример видимо, да је код модерног законодавства тачно одређена кривична одговорност појединаца, при чему се води рачуна, да делинквент одговара само, за оно и онолико, колико је сам проузроковао, да по правилу одговара само за своје радње. Ме ђутим код крвне освете, не пита се чешће пута, ко је извршио кривично дело, већ да ли је достојан, да се над њим изврши крвна освета. Према модерном законодавству казна може имати различите циљеве: репресивни, застрашујући или поправљајући, док код крвне освете казна не мора имати ниједан од тих циљева. Она је у пуно случајева одмазда за учињено зло, али се по правилу сматра, како

тачно наводи писац, као испуњавање неке сзете религиозне дужности према убијеном, пошто се верује да душа покојникова неће мировати све дотле, док се освета не изврши. Према томе вршење крвне освете има сакрални карактер. У главном у свом делу писац говори о крвној освети и умиру код Северно - Арбанашких племена и у Црној Гори. Да тачније проучи овај правни институт, помогло му је познанство са готово свим угледнијим племенским поглавицама Северне Албаније, где још данас влада „Лека - Канун" — закон чувеног законодавца Леке Дукађинца. Поред тога је у детињству вероватно присуствовао, макар издалека неком умиру у свом племену. Најзад у тим крајевима традиције су врло јаке. Предања се преносе с колено на колено, и садашње генерације радо препричавају херојска дела својих предака. Можда ни једно српско племе неживи толико (мислим на духовни живот), у прошлости и од прошлости као Црногорско. Свака и најнеугледнија породица познаје историју свога племена и своју за читавих 200 година уназад, а није редак случај да једно угледно братство, према својим предањима води порекло од неког Косовског Војводе. Према томе није чудо, што се у тим племенима крвна освета очувала до најновијег доба. Писац тачно констатује, да је осећање терета те дужности било врло велико код Црногораца и Арбанаса, јер су старци на умору остављали у аманет извршење освете, а тај се аманет није могао никако услед заборава изгубити, већ се преносио с колена на колено, као нека светиња и морао се кад тад испунити. Простор ми не дозвољава да прикажем у пуној светлости све главе ове интересантне и одлично документоване књиге, али се на неким питањима морам ипак задржати. То је место, време и начин вршења освете. По пишчевој констатацији крвна освета је приватан домаћи посао, који укућани као сваки други домаћи рад, врше кад му време дође. Само време у коме се има извршити освета јесте двојако. Оно је факултативно кад стоји на вољу осветнику, да ли ће овог или оног дана извршити освету, или обавезно — кад се освета мора извршити одређеног дана. Да ли ће бити један или други случај, дознавало се на примитиван начин, по крви убијеног, која је у његовој породици чувана као чека реликвија. Осим тога поред дана у које се сме — сИез {азЈј било је и дана у које се не сме вршити крвна освета — сНез пе{азН. Интересантно је да се крвна освета вршила јавно и отворено између појединаца, дочим