Branič

Страна 162

„Б Р А Н И Ч"

Број 8 и 9

и валутама, банке не могу куповати девизе, издате од домаћих банака а нису издате на наредбу саме банке, која их купује, она је вратила те чекова Банци М. и ова их је заменила са друга два чека од по 1000 долара вучене од Б. Банке по наредби Е. Т. Банке. Међутим чекови у Њујорку нису исплаћени. пошто није било покрића и кад су јој исти враћени, она је позвала Банку М., да јој замени чекове или јој врати новац. Како ова није одговорила а у међувремену Б. Банка постигла је равнање вац стечаја са својим повериоцима, то је Е. Т. Банка тражила, да се продавац Банка М. осуди да јој врати динара 175.000 уз пријем продатих чекова од 2000 долара, као и да јој плати интерес, таксу и трошкове. Београдски Трговачки Суд пресудио једа се уговор о купо-продаји 2000 долара закључен између парничних страна, раскине у смислу §§ 554., 555. и 915. грађ. зак. и да тужена банка плати тужилачкој банци 175.000 а да тужилачка страна врати туженој банци два чека од по 1000 долара. Београдски Апелациони Суд нашао је, да се је овај спор имао расправити не по прописима §§ 554. и 560. грађ. зак., како је првостепени суд погрешно узео, јер ти прописи предвиђају ствар у техничком смислу те речи као телесно ближе обележену у§ 182, грађ. зак., а не и тражбена права, већ да је исти спор требало расправити по прописима §§ 864—871. грађ. зак. Даље је нашао, да тужичачка банка не може тражити од тужене стране целу своту свога потраживања, већ само 70% његовог износа, као разлику оног износа који би тужилачка банка добила од саме Б. Банке, да је се јавила у нагодбени поступак, јер је она по прописима Банске Наредбе била дужна, да се у тај поступак пријави, кад је спорно уступање дуга Б. Банке примила од тужене стране у виду чека, по коме је Б. Банка означена као дужник. Зато је поменуту пресуду првостепеног суда преиначио и пресудио да тужена банка плати тужилачкој банци 122.500 дин. а да тужилачка банка врати туженој страни продате чекове од по 1000 долара. Касациони Суд примедбама свога II оделења од 21 1-1928. год. Бр. 13060 поништио је поменуту пресуду Апелационог Суда са следећих разлога: „Погрешно је Апелациони Суд обвезу тужене Банке М. да плати тужилачкој Е. Т. Банци суму, примљену од ове за продате јој чекове, засновао на § 870. грађ. зак. Тужена Банка није уступила тужилачкој Банци своја потраживања по чеку према Б. Банци, која је чекове издала, као што то Апечациони Суд узима, јер она на чековима није ни

означена као овлашћено лице, па да би се могло узети, да је она своја права по чековима уступила тужилачкој Банци. Она чекове није пренела, жирирала, на тужилачку банку јер чекови гласе баш на наредбу ове, већ је чекове само набавила и продала тужилачкој страни и њена се одговорност у овоме случају не може изводити из „уступања чековних потраживања према Б. Банци". Апелациони Суд у разлозима своје пресуде нашао је, да је у овоме спору доказано, да су чекови првобитно били издати од Б. Банке на наредбу Банке М. и ова их је била пренела на Е. Т. Банку, па су доцније, на захтев ове Банке, ти чекови замењени другим чековима исте вредности, издатим од Б. Банке директно на наредбу Е. Т. Банке —- дакле без преноса Банке М. Према томе Апелациони Суд у овоме спору имао је по закону а нарочито с г.огледом на трговачке обичаје о чековном промету, кад о чеку код нас нема нарочитог закона, да расправи правне последице из овога чековног односа а на име, да оцени: да ли тужена банка може и на основу чега бити одговорна за исплату суме, примљене од тужитачке стране, или не, кад она, без свога потписа — жира — на чековима, не може одговарати тужилачкој страни по самим чековима и кад су чекови, раније на наредбу тужене стране, издати доцније директно на наредбу тужилачке банке по нарочитом тражењу саме ове банке." Београдски Апетациони Суд није усвојио ове примедбе Касационог Суда,- већ је дао следеће противразлоге: „Из поднетих доказа и кореспонденције, поднетих уз тужбу а које није тужена страна оспорила — § 178. гр. с. п. види се: да је тужилачка банка тражила од тужене банке М., да јој ова прода 2000 долара, што је ова и учинила, преневши на њу два чека од по 1000 долара, издати од Б. Банке на наредбу тужене банке М. а за суму од 175 хиљада динара. Али како по чл. 11. правилника о регулисању промета девиза и валута од 23ТХ-1921. г., банке не могу куповати девизе, издате од домаћих банака, а нису издате на наредбу саме банке, која их купује, то је Е. Т. Банка вратила примљене чекове туженој банци М., да јој замени исте другим чековима, као што поменути правилник прописује. „Према писму С. С. од 22-1Х 192". г. ови су чекови замењени на тај начин, што је тужена банка М. продала тужилачкој банци друга два чека од по 1000 долара под Бр. 213040 и 213050 издати од Б. Банке на наредбу тужитачке банке и на Њујоршку Банку. Према томе, када је овакво стање ствари утврђено а на име: да је тужена банка